Noćni posetioci, Skinvoker, kraća verzija


СКИНВОКЕР, odlomak, nastavak romana Bernardovi sati
https://leilasamarrai.wordpress.com/…/05/17/bernardovi-sati/
Fidbek bi bio dobrodošao i utisci s obzirom da je ovo početak rada na nastavku drugog dela romana, premda može da stoji i pojedinačno. U suštini, to su dve novelete…. koje zajedno mogu da čine formu romana.

На почетку сам сан -путовања. Ноћне море су ужасније него икада. Хуле на мене гласови ужасних анђела, шаљу ме у пакао. Можда је то казна за почињено убиство.. Хрле ка мени језиве руке..
Балави ме неко.. то је одсечена коњска глава. Врти се на рингишпилу око ког обигравају деца. Црн је то, снажан коњ. Рингишпил држе четири одсечене ноге пастува.
„Никакав си јебач“, Барни. „Не! То је глас оне курве што сам је убио! Нисам морао!“
„Нисам морала да умрем!“, схватам да савршено подражавам њен глас, непробуђен, слепљених трепавица док ми се зној слива низ чело и орловски нос. „И ја сам имала право да живим и умрем и то не природном смрћу, неизбежно, како кажу, већ.. Била сам планирала да се убијем. Од своје руке! А ти си ме у томе спречио!“
Парче море попут пламена заталаса се, осетих како ми се у сну читаво тело загрева и изгара у ватри.
„О, Барни, ја сам отац Бојл, црквени поглавар цркве светог Патрика од Северне Ирске. У блад енд гор жанру си, сине мој. Твоји греси су ти досањали снове, довршили маштарије док се париш међ вриштећим ватрама пакла. Покварен је то јаук у теби, скврчен тако, јер Господа за милост и покајање ниси молио усрдно. Твоја невиност се одлива попут менструалне крви корумпиране девице, демонлине Ханту Копек.
„Ханту Копек! То си ти, демонко ноћне море преузела лик оца Бојла, нееее!“, вриштао сам, док су се шапат и самоћа спајали у намученом, мозгу пратећи уз урлајући осмех и кикотави плач моју патњу, слинећи као бесно псето од задовољства ме гањајући кроз мору од мог јада до бескраја.. Трчим, трчим ка хоризонту. Чујем милозвук. Хоризонт је плав, живахан и радостан и по њему плешу девице. Ширим руке ка њима. Хватају ме у коло, преливају се преко мене и уливају у мене своје сокове. Наткриљују ме телима, лагане су, очи им дрхте од суза. Плачем, ридам, држим главу међу шакама, све док не схватим да ме сустиже нечији снажан додир, да мекани гласови израстају у гробни глас као да допире из дубоке земље..
„Која није грешна нека прва баци камен!“
„Све смо безгрешне, сестро по Богу.“
И камење од некуда, с облака хита ка мени. Каменован сам на хоризонту наде. Девице то учинише, а ја схватих да то не беху свете деве но салемске вештице и да једна од њих има пола главе..
„Не! Оне ме дробе у месо! Живо месо! Помозите оче Бојл, кајем се, кајем се, убио сам нечасну жену, ишамарао нејако дете, убадао сам људске душе, злочинство ме допуњује и кад се каже злочин моје име ће вечно ићи уз злочинство, сломљене ватре ме облизаше, горим, горим..!“
„Од срца ти се мисао родила или какав други мотив те нагна да грлиш невиност слађу од усана женских, па макар и у проститутке. Знаш ли ти да је твоја жртва под заштитом наше свете патронашице, Исусове апостолке Магдалене чију светињу увреди, жабо крастава! Ниси управљао својим бесом на тај начин повредивши онемоћалу остарелу продавачицу љубави која те је изнајмила на сат, усхићена облацима, цвећем, знањем и шармом сједињеним у теби. О филмовима си јој говорио, крила јој вратио, славу јој женску вратио, а онда је разголитио у убио, но она је васкрсла у Господу.“
„Марија, ох Марија.. Узалуд за опростом жудим!“
„Зарастао си у грех и он те нагриза као коров. Одувек си маштао да одеш грешан с овог света. Безгрешан умрети, страх те је било.. сад сазнаде звер да пакла има и да ватре… ватре.. – замуцкивао је ноћни посетилац у магли сна – обучен у одежду протестанстког бискупа, с роговима на глави. Какав клише, сањиво сам помислио.
„Морам под хитно да се пробудим. Пре него што дођу..“
„Не тако брзо. Стижу.. корали!“ – загробни свештеников глас поприми још нељудскију ноту ако је то уопште било могуће.
„Не, не, корали..! То је сан о фонтани! Не могу.. не не.. Сутра ме мучи с фонтаном, новчићима и базеном, док ја…“
Крикнуо сам и пробудио сам се. Око себе угледах сабласни хор духова. Прекорише ме:
„ „Не вришти пробудићеш комшије, маму ти јебем!“
О, врата пакла, затворите се, па то је нечија рука на мојим устима.

Како то изрекох, окретох се ка зиду и наставих да спавам.


СКИНВОКЕР, odlomak, nastavak romana Bernardovi sati
https://leilasamarrai.wordpress.com/…/05/17/bernardovi-sati/
Fidbek bi bio dobrodošao i utisci s obzirom da je ovo početak rada na nastavku drugog dela romana, premda može da stoji i pojedinačno. U suštini, to su dve novelete…. koje zajedno mogu da čine formu romana.

На почетку сам сан -путовања. Ноћне море су ужасније него икада. Хуле на мене гласови ужасних анђела, шаљу ме у пакао. Можда је то казна за почињено убиство.. Хрле ка мени језиве руке..
Балави ме неко.. то је одсечена коњска глава. Врти се на рингишпилу око ког обигравају деца. Црн је то, снажан коњ. Рингишпил држе четири одсечене ноге пастува.
„Никакав си јебач“, Барни. „Не! То је глас оне курве што сам је убио! Нисам морао!“
„Нисам морала да умрем!“, схватам да савршено подражавам њен глас, непробуђен, слепљених трепавица док ми се зној слива низ чело и орловски нос. „И ја сам имала право да живим и умрем и то не природном смрћу, неизбежно, како кажу, већ.. Била сам планирала да се убијем. Од своје руке! А ти си ме у томе спречио!“
Парче море попут пламена заталаса се, осетих како ми се у сну читаво тело загрева и изгара у ватри.
„О, Барни, ја сам отац Бојл, црквени поглавар цркве светог Патрика од Северне Ирске. У блад енд гор жанру си, сине мој. Твоји греси су ти досањали снове, довршили маштарије док се париш међ вриштећим ватрама пакла. Покварен је то јаук у теби, скврчен тако, јер Господа за милост и покајање ниси молио усрдно. Твоја невиност се одлива попут менструалне крви корумпиране девице, демонлине Ханту Копек.
„Ханту Копек! То си ти, демонко ноћне море преузела лик оца Бојла, нееее!“, вриштао сам, док су се шапат и самоћа спајали у намученом, мозгу пратећи уз урлајући осмех и кикотави плач моју патњу, слинећи као бесно псето од задовољства ме гањајући кроз мору од мог јада до бескраја.. Трчим, трчим ка хоризонту. Чујем милозвук. Хоризонт је плав, живахан и радостан и по њему плешу девице. Ширим руке ка њима. Хватају ме у коло, преливају се преко мене и уливају у мене своје сокове. Наткриљују ме телима, лагане су, очи им дрхте од суза. Плачем, ридам, држим главу међу шакама, све док не схватим да ме сустиже нечији снажан додир, да мекани гласови израстају у гробни глас као да допире из дубоке земље..
„Која није грешна нека прва баци камен!“
„Све смо безгрешне, сестро по Богу.“
И камење од некуда, с облака хита ка мени. Каменован сам на хоризонту наде. Девице то учинише, а ја схватих да то не беху свете деве но салемске вештице и да једна од њих има пола главе..
„Не! Оне ме дробе у месо! Живо месо! Помозите оче Бојл, кајем се, кајем се, убио сам нечасну жену, ишамарао нејако дете, убадао сам људске душе, злочинство ме допуњује и кад се каже злочин моје име ће вечно ићи уз злочинство, сломљене ватре ме облизаше, горим, горим..!“
„Од срца ти се мисао родила или какав други мотив те нагна да грлиш невиност слађу од усана женских, па макар и у проститутке. Знаш ли ти да је твоја жртва под заштитом наше свете патронашице, Исусове апостолке Магдалене чију светињу увреди, жабо крастава! Ниси управљао својим бесом на тај начин повредивши онемоћалу остарелу продавачицу љубави која те је изнајмила на сат, усхићена облацима, цвећем, знањем и шармом сједињеним у теби. О филмовима си јој говорио, крила јој вратио, славу јој женску вратио, а онда је разголитио у убио, но она је васкрсла у Господу.“
„Марија, ох Марија.. Узалуд за опростом жудим!“
„Зарастао си у грех и он те нагриза као коров. Одувек си маштао да одеш грешан с овог света. Безгрешан умрети, страх те је било.. сад сазнаде звер да пакла има и да ватре… ватре.. – замуцкивао је ноћни посетилац у магли сна – обучен у одежду протестанстког бискупа, с роговима на глави. Какав клише, сањиво сам помислио.
„Морам под хитно да се пробудим. Пре него што дођу..“
„Не тако брзо. Стижу.. корали!“ – загробни свештеников глас поприми још нељудскију ноту ако је то уопште било могуће.
„Не, не, корали..! То је сан о фонтани! Не могу.. не не.. Сутра ме мучи с фонтаном, новчићима и базеном, док ја…“
Крикнуо сам и пробудио сам се. Око себе угледах сабласни хор духова. Прекорише ме:
„ „Не вришти пробудићеш комшије, маму ти јебем!“
О, врата пакла, затворите се, па то је нечија рука на мојим устима.

12.54

Кад небески јахач ноћне море одлепрша, обично се догађа тако да први зрак сунца објави прогонство ужасног, тад се будим, облачим, дозвољавам себи луксузе оних који се усуђују себе звати нормалним људима, али они то нису, они су, СВИ ОНИ, укључујући и курву коју сам убио.. (срк кафе) разгрнуо бих завесе, али се бојим да се сунце не уплете у моју рашчерупану косу и МОЈЕ зидове.
Испијао сам кафу док су ми главом јуришале буновне, полусмислене мисли. Натраг на посао. Ноћ проклетства је прошла. И још многе ноћи. Да ли је неко тражио курву, какав непристран, страствен истраживач? Јављала ми се каткад у сновима, посматрајући ме неодређено, без мржње, тек исплаженог црног језика. А ја бих је запиткивао: па, како је тамо? Дочекивало би ме ћутање. Поставила је препреке, она, антистварност, свемир, бог и његови демони, свет досаде и немаштовите море кроз које сам пролазио.
„А како маштовите да буду кад у мени нема ни трунке кајања?“ Ипак, магличаста светлост би опстајала неколико сати након буђења. Чинило ми се да кроз светлост, попут зноја, капуцка крв. Кап..тап.. кап… тап.. Скупио сам зене крволока. Мора да је осећала детињи страх док сам је давио…
Била је још једна, можда је време да сад признам. Назвала ме је шверцером.. Аааах! Након првог убиства, три дана сам лежао у бунилу и грозници. Очи су ми дрхтале, гризао сам јастуке, пена ми је шикљала на уста, савијао сам труп напред и назад као епилептичар, испрекидано дисао, а четвртог дана сам отворио врата антикварнице потезом звери и закрвављених очију сам се загледао у свет. Ја, шверцер?
Мада сам пуно знао о њима. Гадили су ми се. Ситни препродавци са својим импровизованим тезгама на којима излажу картонске кутије препуне робе. Зими, стиснути испод тезги тапкају по расквашеном снегу не би ли угрејали ноге. Лети се шепуре својом робом на узаврелом Булевару. Крај њих су напирлитани купци у улози немилосрдних моћника, ах како они воле да окрену нос од понуђене робе. Шверцери за то не маре. Гађају се трговачким досеткама, између псовки. Тако сам упознао и њу, док сам обилазио… Зашто сам обилазио? Да бих могао да их презирем, па управо зато!

Свугде ме има. Излазим из најгушћег мрака и из најдаљих предела осамљености и забачености. У потрази за… неким. У потрази за оним најређим, а то је људска доброта. Зашто о овоме говорим? Време је да отворим антикварницу… Шверцери.. Хм… Била је лепа, као пролазећа звезда која заблиста и нестане у неком кутку свемира без обличја. Волео бих да се све завршило на том првом убиству, јер чак није нити била курва, само жеља коју сам пронашао у својој нејасној потрази. Нашао сам је и убио.

Да ли бас крајолик моје прошлости плаши? Тако је то.. Путовао сам прошлошћу као необуздани путник и чудовишне су знам ове ископине, за оне који ће их пронаћи.
Свугде где сам био, свет се показао ружним и прљавим. Гостионице, барови, бордели, моја бивша антикварница чији су зидови на смрт премлаћени од стране мојих мрзитеља, деце која су на МОЈЕ, СВЕ МОЈЕ бацали камење и гомила која урла за њима, сви на мене.. и сви имају лица боје суморности и сивила.. Моју антикварницу су затворили, а онда су је дали неком другом, то је неки постарији човек, можда пробам с њим да уговорим ствар, пишем овај спис и трљам модре, промрзле руке, на Булевару, скупа с уличним лешинарима, дилерима картон ситија, уличним харамбашама који окружују пролазнике и добацују им.. грозничаво, набацују им се, као блуднице, маме их, покрај тезги, баш баш као дроље избачене из јефтиног бордела на улицу.
За мене говоре да сам нервозан, црномањаст човек, налик на оне из чеховљеве футроле, каже ми Професор, он продаје шалове и рукавице, а некад је студирао философију на Сорбони док га нису преварили.. Ту се искључујем, не слушам га даље, не знам како су га преварили, помиње некакав старачки дом у који га је сместио син, а онда се заборави па каже да је и он неког убио (а ја сам се Професору поверио на шта се нацерио откривши црне зубе) и да се сам пријавио, али му нису веровали на реч. Говори да ужива, ох да ја уживам у свему овоме, Барни, јер ме овде не могу пронаћи, нити мој син, нити они из масонске ложе – ад би ме злослутно погледао – Дошло ми је до ушију да су и тебе шронашли и зле вести се чују по овоме крају – наслонио се на картонску кутију облепљену нетачним ценама с нажврљано – нечитким рукописом, како тврди Професор, на латинском је, све је или на латинском или француском, и шапуће ми:
– Барни.. Скресао сам ја у лице тим хуљама све шта мислим и знам да и они мисле да сам луд, а ја сам као и ти, човек у футроли, ја се страствено разликујем од свију.. и.. – ућутао би се – вести брзо путују по овоме крају, а мој син… И он је радио овде. Барни, мој син, то је неоплаћени ђаво. Нико не верује, нико не зна да је зачет у древној Персији, и тамо сам био, мисле да сам луд или да је старачка ћуд моја.. Ишчекивао сам његов долазак на свет, а напокон кад се родио, пригрлио сам га..
Насмејао сам се. Питао сам га како то мени може доказати, да сам распарач и да ме се то нимало не тиче.
„То је зато што си ти он“ – рођен из великог страха и мрачнога пакла, нашао си пут кроз врата овог света у онај други, црни.. – мрмљао је Професор. – И ја сам те поново нашао сине мој на стравичном месту, без страха. Ти си без граница, ти си без граница, свет је твоја разбојничка мапа, кад би само знао.. а ја тражим само једно, да кад умрем, да ме покопаш на хришћанскоме местугде су нацерени крстови и нахерени помало.. укосо!“, на неком запуштеном гробљу, ту метни крст… ти, чија је ђавологија само једна карика уз ланцу до последњег, најбитнијег преображаја у звер, груба карика у духовној зими твог постојања“, он устаде и отплеса уз махнити смех до једног половног старинског клавира, заигра крај њега валцер, закука потом, настављајући да изводи гротескне плесне фигуре.
Тезгароши праснуше у смех, а онда ка њему нагрнуше и бесним рукама га гураше „Тераш нам муштерије, псето.“, а професор раздра изношени капут дозивајући неког Павла Балаша, „јер ти си за мог сина капут сашио и за краља, а све шалове и рукавице остављам ником другом до свом новом сину, јер се једини он сажали на беду његовог рођења, пакосници, трговац душама међу вама седи, идите и поклоните му се“ и још додаде: „Види види сине мој како ме ударају као логораше док раде склекове хи хи хи, аонд акад ме буду претукли, ставиће ме у хангар број 5“
Напокон га оставише кад се старац онесвештен срушио у снег, пузећи полако према мени и дозивајући ме: „Змијо, змијо…“, док је у руци држао кухињски нож који је однекуд извукао, а трговци се вратише својој роби, а старац нагло испусти нож, зајеца и потом се сав зацени из плача. „Тако су побуњеници пресрели и разрушили спровод мртвог краља и покрали му посуде, све у злату и сребру и кад све однеше од тад луташе, као војници Христа, баш као и мој син по свету.До сукоба ће доћи!“
„Ене га, опет лег”о! – запали цигарету без филтера мушкарац погнуте главе у рамена ког су звали Вођа – надувеног лица које се белело спрам сумрачног неба и тамних подочњака док је мотао ситно сецкани дуван златножутебоје- Нисам дошо овде да вучем будале, него да преживим, да радим, своју породицу извучем на пут“.. О, госпоја, ви сте! Имам нешто за Вас – извади две паклице цигарета – Ово је за праву даму, а овај сецкани може и баба Перса преко пута. Тад су жене навелико пушиле. Неке крадом, неке јавно…“

Nastavak sledi…

Leila Samarrai, Dnevnici 2004 – 2017, Uskršnja priča na horor način


16.4.2017

Kažu čak i mudriji od Imhotepa da postoje oni u kojima prebivaju izvorni svodovi i drugi elementi, od prve samoće, kroz zlokobje vekova,  do mene sada, u snu, dok besnim, a velik je bes moj, zapečaćen u grlu. Lome me slogovi strave ispod valova pljuvačke dok povraćam u slomljenu wc šolju svoju mržnju kao besno pseto.

Još jedna noćna mora, odvratan čin koji me pustoši kroz vožnju noći. U njima sam rob, a utvare i projekcije, kreacije podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čine bezakonja.

Okolo mene, noćas, bejaše  praznina. Ispred mene put koji je vodio tragom smrti.  Ispod kapaka se smrt komeša u snu, besciljno me vodeći do kraja puta gde je klanica, tuku se robovi, taj bezvremeni esnaf, svedoci bezakonja, večna publika, oni tapšu dvojici gospodara  I pevaju:

Kad ono tvoja oba sina uđoše

U nevestine odaje… 

Jedan od njih beše levijatan.

Drugi – Abraksas.

I obojica stadoše ispred mene,  ali ne stajaše na zemlji, no lebdeše. I oko njih beše beskrajan krajolik. I obojica mi ponudiše ruku, da im budem nevesta i da im služim.  I govoraše mi da moj odgovor čekaju sa velikim nestrpljenjem.

Tad iskeziše očnjake i lica im posiveše. Abraksas me ošinu bičem, a Levijatan sevnu k njemu očima i zgrabi me za ruku da me vodi.

„Kuda idemo“

„ Svetovima nedostupnim“

Na to shvatih da mi zubi drhte, a kosa mi je seda. A Levijatan mi reče: „Ja ne marim za to. Utrimo, draga, zajedno, putevima tame”

I vodio me drevnim gradovima i letesmo zajedno, a ja hvalih njegovu mladost, zaboravivši ko je, jer mi je učinio počast. I svratismo u vrt u drevni grad Herakleon, na dnu mora gde on poprimi svoje obličje kita.  Ali, ne beše mu telo izduženo, niti je imao peraja, niti čeljusti, no beše otečeno, nalik na leteći, toplovazdušni balon.

„Bezbedna sam na dnu mora. On ima očnjake stvorene za ubadanje. I imaše silnu vojsku. Oko njega su marširale do zuba kopljima i štitovima naoružane žabe, a morski pas mu je lizao ruku u znak poštovanja, ljuspičav i jednook.  Tad Levijatanu naraste nos, usta mu se raširiše, a očnjaci probiše zenice. On isplazi jezik, po kojem su plesale pirane, krv šiknu dok je jezik nestajao, a nokti su mu rasli, post mortem, jer moj suprug beše umro na zlatnome tronu, u zlatnoj palati, na dnu mora.

„Mi smo ga ubile“ – ščepaše me nečije ruke. Osetih snažan bol. Bejah probodena oštrim, dugim bodljama morskih zvezda, kruna od trnja.

Tad kroz vodu zapliva Abraksas bičujući nevinog čoveka kome se na glavu sjatiše sve morske zvezde potopljenog Herakleona,  načinivši mu krunu od trnja. Ukočih se, spopadoše me grčevi, osetih sev i palež i celo telo mi prekriše pečati.

I iz svakog pečata zašiklja krv kao gejzir dok se Bičevani smešio, a morska čudovišta mu glodala glavu.

„Hristos se rodi, ‘ćero“, zaurla Čovek koga je Abraksas bičevao, dok su mu iz tela izrastala krila, na leđima i na rukama i krila behu prepuna očiju, nalik na Arga. Tad mu se i lice raščetvori ion mirno reče: „Ubij se. Pucaj sebi u glavu ili preseci vene. Nemaš zašta da živiš. Kasno je“, a ja odleteh iz dubina ka još nedostupnijim svetovima grozne crne beskonačnosti, prešavši okeane, pustinje, drevne gradove, zvezde, staru Zemlju, Veliku Pustinju po kojoj behu razbacana i raskomadana tela nomadskih plemena. Vodila sam drevne ratove,  na azijskim i afričkim granicama, sve do Kine, kao ratnik za dinastiju Tang i spoznah kako je biti muškarac. Nije mi se svidelo. U Indiji svedočih padu Gupta carstva, a dođoh i do Japana gde sam neko vreme u periodu Kamakura živeo  i radio (opet) u miru,  kao proslavljeni briljantni student keramičke tehnike, a zvao sam se Kato Shirozaemon Kagemasa (takođe poznat kao Toshiro)

Plutala sam haosom ne duže, činilo se od jedne sekunde, kad sam se, napokon, obrela, kao devetogodišnja devojčica u svojoj staroj porodičnoj kući, u Dragoljuba Milovanovića Bene – 58, u Kragujevcu, gde me je, blaženog osmeha, čekala mila baka.

„Kurvo mala! – iz usta joj je bazdilo na džibru, brutalnog sastava. Rakijčina od koje svaka ispičutura koja drži do sebe načisto pobrljavi.

„Hristos se rodi, bako!“

„Hristos! – preteći se približavala u slow motion maniru, gotovo dosadno usporenih pokreta, ne kršeči Njutnov zakon, jer kao i Godzila, moja baka beše pozamašna…

Ugledah vlastitu smrt, dok su me oko grla stezale  ogromne, mesnate ruke i ja ne mogoh da se oduprem njenoj strašnoj moći dok je vrištala:
„Gde je bio Hristos kad se šaputalo o izdaji i zloći! Muškarci, muškarci! Kolju ženu i čereče! I stoka se bolje tretira pre klanja! Mnnnnnmmnn…  Uzgajaju ženu da pere sudove i raširi noge za seks! Kurci im k’o noževi, zabada dok se ne istroši! Prljave prljave… Svinja je to! A i on, Milisav, bio je svinja, jedna svinja na ženu (mene!) još prošlog proleća, kad me je pokupio na dogovorenom mestu tamo ispod prodavnice.. mnnnnnmmmnn….  Gadilo mi se! Jeste, jeste! Ali, šta sam mogla, kada moram moram! Teraju ženu na to! Na gadni seks! Odkada se rodi!“

Sledeći kadar bio je statičan. San se opredelio za tehniku produženog kadra da bi moja baka mogla da recituje kao Pindar, dok su joj zubi strugali moje ručne zglobove još uvek natopljene krvlju od prethodne stigmate.  Umrtvljena scena. Umirem u teskobi, dok me pluća peku. Utapam se u ponoru smrti koja ne prestaje.

„Ubij me više“

„Ne mogu, ne mogu, nemam kad, moram da slikam! A ne mogu da slikam! Čeka me gomila sudova da ih operem!“

„Da ih opere! – nasmeja se neko – baba pusti malu, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

„Gde je Zeleni venac?“

Ulice udaraju o ulice, o zidove koji traže nove zidove. Vijugam lavirintom. Nalazim se u Beogradu i polako idem ulicom, sudarajući se sa bolničarima koji istrčavaju iz zapaljene bolničke zgrade:

„Ameri“ – nakezio se prolaznik.

„Ma kakvi Ameri, reci mi kako da nađem Zeleni Venac!“

„Ne deri se na mene – oči su krvavo blistaju na nejasnom liku – rekao sam ti, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

U tom trenu, Beograd i Kragujevac su se stopili u jedno.

Dah više ne stiže do pluća.

„Mislila sam da me je voleo..  Za čerečenje, da!“, stisak biva jači.

„Kažem!“  ZVAĆU KONTRAPOLICIJU.

Osetih drhtaj ispod grudnog koša dok sam se borila da udahnem vazduh. Usne poseduju hitnost dok izgovaraju poslednje reči…

„Ne ne ne ne! Niko mene neće silovati!“

Budim se.

„Ne zanosi se. Nisi mrdnula iz Kragujevca. Još uvek ležiš tu.. sa nama… „, ispred sebe vidim raskomadano lice Kontrapolicajca stradalog na poslu, moje bake u strastvenom zagrljaju sa Milisavom, i silan narod iđaše iza njih, i Pikti, i saraceni, Sirijci, Babilonci i Lidijci i svako od njih nosaše na ramenima svog kralja, a najjači od svih beše zlatni Levijatan, u originalnom obličju kita, mašući sretno perajama kad me vide, dok njegove reči: „Vaistinu se rodih, draga“, nije ispratio moj vatreni urlik…