СКИНВОКЕР, odlomak, nastavak romana Bernardovi sati
https://leilasamarrai.wordpress.com/…/05/17/bernardovi-sati/
Fidbek bi bio dobrodošao i utisci s obzirom da je ovo početak rada na nastavku drugog dela romana, premda može da stoji i pojedinačno. U suštini, to su dve novelete…. koje zajedno mogu da čine formu romana.

На почетку сам сан -путовања. Ноћне море су ужасније него икада. Хуле на мене гласови ужасних анђела, шаљу ме у пакао. Можда је то казна за почињено убиство.. Хрле ка мени језиве руке..
Балави ме неко.. то је одсечена коњска глава. Врти се на рингишпилу око ког обигравају деца. Црн је то, снажан коњ. Рингишпил држе четири одсечене ноге пастува.
„Никакав си јебач“, Барни. „Не! То је глас оне курве што сам је убио! Нисам морао!“
„Нисам морала да умрем!“, схватам да савршено подражавам њен глас, непробуђен, слепљених трепавица док ми се зној слива низ чело и орловски нос. „И ја сам имала право да живим и умрем и то не природном смрћу, неизбежно, како кажу, већ.. Била сам планирала да се убијем. Од своје руке! А ти си ме у томе спречио!“
Парче море попут пламена заталаса се, осетих како ми се у сну читаво тело загрева и изгара у ватри.
„О, Барни, ја сам отац Бојл, црквени поглавар цркве светог Патрика од Северне Ирске. У блад енд гор жанру си, сине мој. Твоји греси су ти досањали снове, довршили маштарије док се париш међ вриштећим ватрама пакла. Покварен је то јаук у теби, скврчен тако, јер Господа за милост и покајање ниси молио усрдно. Твоја невиност се одлива попут менструалне крви корумпиране девице, демонлине Ханту Копек.
„Ханту Копек! То си ти, демонко ноћне море преузела лик оца Бојла, нееее!“, вриштао сам, док су се шапат и самоћа спајали у намученом, мозгу пратећи уз урлајући осмех и кикотави плач моју патњу, слинећи као бесно псето од задовољства ме гањајући кроз мору од мог јада до бескраја.. Трчим, трчим ка хоризонту. Чујем милозвук. Хоризонт је плав, живахан и радостан и по њему плешу девице. Ширим руке ка њима. Хватају ме у коло, преливају се преко мене и уливају у мене своје сокове. Наткриљују ме телима, лагане су, очи им дрхте од суза. Плачем, ридам, држим главу међу шакама, све док не схватим да ме сустиже нечији снажан додир, да мекани гласови израстају у гробни глас као да допире из дубоке земље..
„Која није грешна нека прва баци камен!“
„Све смо безгрешне, сестро по Богу.“
И камење од некуда, с облака хита ка мени. Каменован сам на хоризонту наде. Девице то учинише, а ја схватих да то не беху свете деве но салемске вештице и да једна од њих има пола главе..
„Не! Оне ме дробе у месо! Живо месо! Помозите оче Бојл, кајем се, кајем се, убио сам нечасну жену, ишамарао нејако дете, убадао сам људске душе, злочинство ме допуњује и кад се каже злочин моје име ће вечно ићи уз злочинство, сломљене ватре ме облизаше, горим, горим..!“
„Од срца ти се мисао родила или какав други мотив те нагна да грлиш невиност слађу од усана женских, па макар и у проститутке. Знаш ли ти да је твоја жртва под заштитом наше свете патронашице, Исусове апостолке Магдалене чију светињу увреди, жабо крастава! Ниси управљао својим бесом на тај начин повредивши онемоћалу остарелу продавачицу љубави која те је изнајмила на сат, усхићена облацима, цвећем, знањем и шармом сједињеним у теби. О филмовима си јој говорио, крила јој вратио, славу јој женску вратио, а онда је разголитио у убио, но она је васкрсла у Господу.“
„Марија, ох Марија.. Узалуд за опростом жудим!“
„Зарастао си у грех и он те нагриза као коров. Одувек си маштао да одеш грешан с овог света. Безгрешан умрети, страх те је било.. сад сазнаде звер да пакла има и да ватре… ватре.. – замуцкивао је ноћни посетилац у магли сна – обучен у одежду протестанстког бискупа, с роговима на глави. Какав клише, сањиво сам помислио.
„Морам под хитно да се пробудим. Пре него што дођу..“
„Не тако брзо. Стижу.. корали!“ – загробни свештеников глас поприми још нељудскију ноту ако је то уопште било могуће.
„Не, не, корали..! То је сан о фонтани! Не могу.. не не.. Сутра ме мучи с фонтаном, новчићима и базеном, док ја…“
Крикнуо сам и пробудио сам се. Око себе угледах сабласни хор духова. Прекорише ме:
„ „Не вришти пробудићеш комшије, маму ти јебем!“
О, врата пакла, затворите се, па то је нечија рука на мојим устима.

12.54

Кад небески јахач ноћне море одлепрша, обично се догађа тако да први зрак сунца објави прогонство ужасног, тад се будим, облачим, дозвољавам себи луксузе оних који се усуђују себе звати нормалним људима, али они то нису, они су, СВИ ОНИ, укључујући и курву коју сам убио.. (срк кафе) разгрнуо бих завесе, али се бојим да се сунце не уплете у моју рашчерупану косу и МОЈЕ зидове.
Испијао сам кафу док су ми главом јуришале буновне, полусмислене мисли. Натраг на посао. Ноћ проклетства је прошла. И још многе ноћи. Да ли је неко тражио курву, какав непристран, страствен истраживач? Јављала ми се каткад у сновима, посматрајући ме неодређено, без мржње, тек исплаженог црног језика. А ја бих је запиткивао: па, како је тамо? Дочекивало би ме ћутање. Поставила је препреке, она, антистварност, свемир, бог и његови демони, свет досаде и немаштовите море кроз које сам пролазио.
„А како маштовите да буду кад у мени нема ни трунке кајања?“ Ипак, магличаста светлост би опстајала неколико сати након буђења. Чинило ми се да кроз светлост, попут зноја, капуцка крв. Кап..тап.. кап… тап.. Скупио сам зене крволока. Мора да је осећала детињи страх док сам је давио…
Била је још једна, можда је време да сад признам. Назвала ме је шверцером.. Аааах! Након првог убиства, три дана сам лежао у бунилу и грозници. Очи су ми дрхтале, гризао сам јастуке, пена ми је шикљала на уста, савијао сам труп напред и назад као епилептичар, испрекидано дисао, а четвртог дана сам отворио врата антикварнице потезом звери и закрвављених очију сам се загледао у свет. Ја, шверцер?
Мада сам пуно знао о њима. Гадили су ми се. Ситни препродавци са својим импровизованим тезгама на којима излажу картонске кутије препуне робе. Зими, стиснути испод тезги тапкају по расквашеном снегу не би ли угрејали ноге. Лети се шепуре својом робом на узаврелом Булевару. Крај њих су напирлитани купци у улози немилосрдних моћника, ах како они воле да окрену нос од понуђене робе. Шверцери за то не маре. Гађају се трговачким досеткама, између псовки. Тако сам упознао и њу, док сам обилазио… Зашто сам обилазио? Да бих могао да их презирем, па управо зато!

Свугде ме има. Излазим из најгушћег мрака и из најдаљих предела осамљености и забачености. У потрази за… неким. У потрази за оним најређим, а то је људска доброта. Зашто о овоме говорим? Време је да отворим антикварницу… Шверцери.. Хм… Била је лепа, као пролазећа звезда која заблиста и нестане у неком кутку свемира без обличја. Волео бих да се све завршило на том првом убиству, јер чак није нити била курва, само жеља коју сам пронашао у својој нејасној потрази. Нашао сам је и убио.

Да ли бас крајолик моје прошлости плаши? Тако је то.. Путовао сам прошлошћу као необуздани путник и чудовишне су знам ове ископине, за оне који ће их пронаћи.
Свугде где сам био, свет се показао ружним и прљавим. Гостионице, барови, бордели, моја бивша антикварница чији су зидови на смрт премлаћени од стране мојих мрзитеља, деце која су на МОЈЕ, СВЕ МОЈЕ бацали камење и гомила која урла за њима, сви на мене.. и сви имају лица боје суморности и сивила.. Моју антикварницу су затворили, а онда су је дали неком другом, то је неки постарији човек, можда пробам с њим да уговорим ствар, пишем овај спис и трљам модре, промрзле руке, на Булевару, скупа с уличним лешинарима, дилерима картон ситија, уличним харамбашама који окружују пролазнике и добацују им.. грозничаво, набацују им се, као блуднице, маме их, покрај тезги, баш баш као дроље избачене из јефтиног бордела на улицу.
За мене говоре да сам нервозан, црномањаст човек, налик на оне из чеховљеве футроле, каже ми Професор, он продаје шалове и рукавице, а некад је студирао философију на Сорбони док га нису преварили.. Ту се искључујем, не слушам га даље, не знам како су га преварили, помиње некакав старачки дом у који га је сместио син, а онда се заборави па каже да је и он неког убио (а ја сам се Професору поверио на шта се нацерио откривши црне зубе) и да се сам пријавио, али му нису веровали на реч. Говори да ужива, ох да ја уживам у свему овоме, Барни, јер ме овде не могу пронаћи, нити мој син, нити они из масонске ложе – ад би ме злослутно погледао – Дошло ми је до ушију да су и тебе шронашли и зле вести се чују по овоме крају – наслонио се на картонску кутију облепљену нетачним ценама с нажврљано – нечитким рукописом, како тврди Професор, на латинском је, све је или на латинском или француском, и шапуће ми:
– Барни.. Скресао сам ја у лице тим хуљама све шта мислим и знам да и они мисле да сам луд, а ја сам као и ти, човек у футроли, ја се страствено разликујем од свију.. и.. – ућутао би се – вести брзо путују по овоме крају, а мој син… И он је радио овде. Барни, мој син, то је неоплаћени ђаво. Нико не верује, нико не зна да је зачет у древној Персији, и тамо сам био, мисле да сам луд или да је старачка ћуд моја.. Ишчекивао сам његов долазак на свет, а напокон кад се родио, пригрлио сам га..
Насмејао сам се. Питао сам га како то мени може доказати, да сам распарач и да ме се то нимало не тиче.
„То је зато што си ти он“ – рођен из великог страха и мрачнога пакла, нашао си пут кроз врата овог света у онај други, црни.. – мрмљао је Професор. – И ја сам те поново нашао сине мој на стравичном месту, без страха. Ти си без граница, ти си без граница, свет је твоја разбојничка мапа, кад би само знао.. а ја тражим само једно, да кад умрем, да ме покопаш на хришћанскоме местугде су нацерени крстови и нахерени помало.. укосо!“, на неком запуштеном гробљу, ту метни крст… ти, чија је ђавологија само једна карика уз ланцу до последњег, најбитнијег преображаја у звер, груба карика у духовној зими твог постојања“, он устаде и отплеса уз махнити смех до једног половног старинског клавира, заигра крај њега валцер, закука потом, настављајући да изводи гротескне плесне фигуре.
Тезгароши праснуше у смех, а онда ка њему нагрнуше и бесним рукама га гураше „Тераш нам муштерије, псето.“, а професор раздра изношени капут дозивајући неког Павла Балаша, „јер ти си за мог сина капут сашио и за краља, а све шалове и рукавице остављам ником другом до свом новом сину, јер се једини он сажали на беду његовог рођења, пакосници, трговац душама међу вама седи, идите и поклоните му се“ и још додаде: „Види види сине мој како ме ударају као логораше док раде склекове хи хи хи, аонд акад ме буду претукли, ставиће ме у хангар број 5“
Напокон га оставише кад се старац онесвештен срушио у снег, пузећи полако према мени и дозивајући ме: „Змијо, змијо…“, док је у руци држао кухињски нож који је однекуд извукао, а трговци се вратише својој роби, а старац нагло испусти нож, зајеца и потом се сав зацени из плача. „Тако су побуњеници пресрели и разрушили спровод мртвог краља и покрали му посуде, све у злату и сребру и кад све однеше од тад луташе, као војници Христа, баш као и мој син по свету.До сукоба ће доћи!“
„Ене га, опет лег”о! – запали цигарету без филтера мушкарац погнуте главе у рамена ког су звали Вођа – надувеног лица које се белело спрам сумрачног неба и тамних подочњака док је мотао ситно сецкани дуван златножутебоје- Нисам дошо овде да вучем будале, него да преживим, да радим, своју породицу извучем на пут“.. О, госпоја, ви сте! Имам нешто за Вас – извади две паклице цигарета – Ово је за праву даму, а овај сецкани може и баба Перса преко пута. Тад су жене навелико пушиле. Неке крадом, неке јавно…“

Nastavak sledi…