“Volja bogova”, odlomak iz priče na kojoj trenutno radim


2

 Vrištim, gazeći po gari i čađi, u velikoj spaljenoj biblioteci..  Ne znam tačno gde sam, ali tu se nalazi neki čudak, nosi pločicu roba na izdepiliranim grudima, odeven u tuniku i ogrta;, bosonog, piše: pisar Kalimah,  u uspravnoj pozi, s rukama pruženim niz butine, zaklopljenih očiju i ćelav.

Kad najednom,  videh kako mi prilazi povorka knjiga,  poispadavši, na Kalimahov mig, s jednog od rafova, nalik na gimnastičarke savršeno izbalansiranih tela i umova, uz salto i sjajan doskok, potom, k meni… idu.. rame uz rame, gurajući se,  dobacujući mi zlobnjikave dosetke, jedna preko druge, a i zadržavajući jedna drugu, pa trk, pa stoj, te koja će pre do mene, a sve jedna drugu zadržavaju, opet na Kalimahov mig i videh da taj Kalimah zna ovu biblioteku isto kao što bi poznavao bilo kakvu pećinu ili vukojebinu od zore vremena do trena kad je kometa izbrisala dinosauruse, te da je gospodar knjiga i ljudi svog i svačijeg vremena.

Male zlobnice s naslovima (dakako izmišljenim jer mi behu nepoznanica,  a slova im boje taloga reke Nila natopljene krokodilskim suzama) s glavom grifona ili već kakvog kompozitnog bića, držeći noževe od bronze u dečjim ručicama, zaurlaše:

“Daj žrtvu! Na oltar s njom! Ima da izvršimo ritual, pa da budemo napisane, to je jedini način..”

“E tu su u pravu. U ime četiri izrezbazrene sfinge na ulazu, to bi prorečeno, a ja ću vam, zlih mi duhova loše literature, zarad dobre knjige, jer u ovoj knjizi nedostaju upravo ove vaše i jedino te vaše nisam pročitao, ja ću vam pomoći da ih što pre napišete.”

“Zašto?”

“Volja bogova. I komercijalnog središta Bliskog istoka, doduše..  Kraljici od Sabe se baš pričitala jedna vaša knjiga , za moj ukus eksplicitna kao Hallmarkova porodična drama… kako beše naslov.. problem je što nije napisana, ali ne brinite se vi za to…“

“To sam ja! – uskopisti se jedna podebela knjiga, crvenih korica – nisam ni počela da se zapisujem. Nisam bila čak niti u obradi! Ostale su makar neuređene, slovne greške, spojena slova, gluposti i slično, a ja? Zašto me nisi napisala tog decembra 2005te? Bila san tako romantična. Nazvala si me “Srpske devedesete”, o ljubavnoj sablasti, o bombama, o tome kako avet se sprema oblik novi da poprimi i da si avet prvi put sanjala, a onda je srela u školskoj klupi..”

“Devedesete, prekini, kvariš mi fabulu”, nakašlja se Kalimah.

“Bejah knjiga tvoje prve ljubavi! – odbi njegov upad nesrećna Knjiga o ljubavi – Bejah od svih u tvojoj glavi najzaokruženija,  tako si maštala pre negó što si od mene odustala, pa baš zato.. što si bila najnapaćenija! Te dileri, te ljubav, bombe i devize… sve! Šta čovek poželeti može više od tematke na balkanskim prostorima! pa i korice si mi izmaštala, dok sad kao prosjak idem slovima praznih džepova! Zašto me nisi napisala?”

Knjiga zaplaka…

“Zato što.. iza svega toga.. stajalo je nešto.. nemilo. Kao na groblju. Prosjaci bi se te bojali, a kad bi umrla, a umrla bi brzo jer si umrla davno, hodala bi živa a napisana, lobotomisana i nasmejana, zakrpljena i lepo uvezana, baš kao avet Ljubavi kad je doživela saobraćajnu nesreću… Ostala bi zgrčena, u dronjcima, napirlitana spolja”

“Čekaj.. kakva saobraćajka? Zar sam doživela saobraćajku?”, zgranu se knjiga.

“Prekini”, ugledah Kalimaha u svešteničkoj odeždi kako prosi i zvoni i ide po groblju koje se obrazovalo pod njegovim nogama.

“Jesi, ali si preživela. Bolje da nisi”

“Ćudovište! – uzmicala je knjiga – tebi je bilo samo do fabule, ne i do mene, ne.. ne sećaš se kako smo zajedno na odmor išle i giros kupovale kod Gimnazijalca?”

“Ne samo to.  Da sam te pisala, valjalo bi da budem pripravna za nastavak, a nisam imala stomak za to, nakon onog što ti se desilo, morala bih da napišem još jednu knjigu o tebi i nazovem je “Šilom kroz led” ili Šilo za led, kako ti volja.

Nakon što si postala Beli zombi.. Otkad su te udali za bogatog zidara – preduzimača…

Kalimah se smeši, deluje kao da misli na nešto drugo.

Sve vreme scene, Kalimah duboko uzdiše. Ali, tek tu I tamo. Uglavnom se smeši.

  • O čemu da pišem? O tvojim neurozama, psihozama koje su se stapale s gustim crnim morem ekonomske krize u Srbiji? Kako te je sirotinja prezirala, dok si se kočoperila u fensi odeći po preplašenom podijumu ispred škole svesna da izgledaš kao da si sišla s reklamnog panoa koji danas zovu bilbord. I tvoja sestra Gubernija…
  • Nikad mi nisi oprostila! Makar da si očuvala odlomke.. mene… makar zbog sociološkog konteksta! Ja san insanus, ja san sićušni predak velikih i bliskih stvari. Spiritus malus! Falus! – knjiga se zacereka I okruni san I ludilo smehom. To me je trgnulo iz sna. Sveće, restrikcije, stvari gube jasne obrise u mraku, crveni telefon.. Pričam s avetima, sa samom sobom, sa junacima svojih nenapisanih romana, dok se knjjige postrojavaju u vod radi isporuke maksimalne paljbe. Zasecanja. Čegagod…
  • Ti se sprdaš sa mnom. Odakle ti ideja da umem da zasečem toliko duboko u tu priču kao što je tebi zasečen u belu masu tvog mozga, taj zagrejani skalpel, odstranjen mali, veruj, veoma mali problem.
  • A šta je sa mnom? – iskorači knjiga s puškom u ruci, puškostrojnica valjda, a do nje joj se Grenadirka opako smeši.
  • Ja sam Čelo oblika kruške. Nisai htela niti da me pišeš niti da me sviraš.

I tako svaka za sebe iskorači i iznese svoju optužbu…

Po meni popada prašina s visokog stropa Bibioteke. Stresoh je sa skupocenog odela:

  • Pa šta i ako vas nisam napisala! Kao da sam imala da napišem bogzna šta.”

Knjige preteći idu u povorci, pružajući ruke…   Iz njih izbija zadah neverice i prljavštine. U njima su slike prošlosti. Ispreturane su.

-Mogla si da me napišeš! – najglasnija je bila Grenadirka, ali joj to nije bio zadat naslov, čak niti radni – mora da ga je sama smislila – Imala si divnu ideju za mene, diván lik koji bi uglačala, zategla mi kožu, avaj pergament, toliko sumnje i straha i sve je bilo tako usamljeno, a mogla si da me načiniš lepom, napisavši me ljupko, dostojnu Kralja da me čita. Pogledaj me sad na šta ličim!– napokon začepi gubicu Knjiga Sujete, zabalavljena, sva zadihana, prkosno me streljajući me zverskim okom, zalepršavši krilima.

 U GLAS: Da, mi smo knjige koje nisi napisala, Valentina!  Pakao koji te pod stare dane glođe, u tu nenametljivu bapsku ćelu, u noćnoj tmini gde sama skapavaš, a okolo tebe finansijski izveštaji i fascikle s bazama podataka, obračuni,  od kad si rešila da odbaciš karijeru pisca i postaneš pogonski knjigovođa, jer ti je taština slave diktirala da štancaš knjige koje na kraju nije niko nije čitao, te usklike, pojanje, proverene forme, da se čitaocima umiljavaš, da tvoja vatrena reč umesto da se razbesni na hartiji zaurla bačena u ambis, u utrobu zemlje, neprikosnoveno.. ubijena u reč, zla pizdo okrutnog srca.

Živela si lepo, nije da nisi – Spram tebe nagomilane pare, odebljala si od nagomilanog materijalnog bogatstva kog si strošila na svinjsko pečenje..  ali talenat… ko je mogao da ga zadrži da ne pobegne od tebe. – smejao se demon iz mraka.

Od kad si postala pomodni Pisac,  stihove kao da ti ispevavaju vojnici koji ima još da otaljavaju vojni rok! To, hajde, bila si sirota, moglo je da prođe otaljavanje kao takvo,  ako narod već toliko voli, ali zašto nisi ispolirala svoj bolji deo? Zašto nam nisi dala priliku da odrastemo? Da nas tumače! U svet! Svet da bude naše tumačenje!

Grupica nenapisanih knjiga u Biblioteci Buke i Čađi se uzbuđeno došaptavala:

I to s amo zato što je pustila da joj opšti mediokritetski sistem vrednosti vrednuje umetnički opus.

I ostalo!

A tek ostalo!Čak neke lične razloge pominje. Izgovori, samo izgovori, a mi ostale nevine i nenapisane!

TO ju je mnogo ometalo, jel da?, zaverenički će jedna od njih, za sebe… istog naslova.

KNJIGE U HORU: (jedna stavi ruku na kuk) Da!

***

Valentina vrisnu iza sna i probudi se..

INTERVJU ZA VEB PORTAL ISTOČNO OD RAJA


 

61yvPiGBVNL

Na književnoj sceni ste prisutni već deceniju i po. Svoje književne radove ste objavljivali u domaćim i stranim književnim časopisima. Svoju prvu zbirku poezije „Tama će razumeti“ ste objavili 2002. godine, a prvu proznu  knjigu „Avanture Borisa K.“ ste objavili 2013. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na svoje književne početke?

 

Probuđene nade – izneverena očekivanja.

 

Moj idealizam je razbijen mobingom koji sam doživela na književnoj sceni, između ostalog zbog istočnjačke vatre kojom bukti moj arapski bes (diskriminacija), puškinovski rečeno, te se vratih staroj dekadenciji besmisla koji sam gutala (kroz knjige) kao veoma mlada. Napokon, izgubila sam želju i za cinizmom. Ta vrata su ostala zatvorena. Ta knjiga je ostala neotvorena i nepročitana.

Ostali su samo Zapisi u Tami. Imaginarna autobiografija zasnovana na realnim događajima, na kojima radim.

U svetu u kojima najbliži ne pokazuju saosećanje vredi li ostati nepromenjen. Na kraju krajeva, taj trenutak nekom dođe ranije, nekom kasnije i shvatam da iako nikad neću odbaciti mohikanca u sebi, da su ideje i vrline razarači u ovom i ovakvom svetu.

A tad tako željno i radosno, gotovo poletno prigrlim toplo, ljudsko srce koje postavlja pitanja, čija je vrlina i nevinost nedotaknuta u bilo kojem dobu. Nemojte da vas zavara moja zrela mladost. Jesam li srecna? Zadovoljna? Mogu li biti voljena? Mogu li voleti? Na kraju krajeva mogu li više ikome verovati…  Odgovor na takva pitanja daje književnost kroz uznemirujuće znakove, prebacivanjem na drugu ravan postojanja.

Ipak ne izgubih nevinost deteta, niti sam stilizovala simuliranje zivota. Ali, kod drugih primećujem indiferentnost, emocionalnu hladnoću i okružena bezosećajnošću i sebičnošću, shvatam koliko sam bila naivna i srecna u jednom od svojih “nekadasnjih života i objavljenih knjiga”. Sve vise jačam ne  bih li sakrila osetljivost. Da li postajem neosetljiva? Da li sam uopšte mogla ostati nepromenjena?

 

Emocije, intelekt, bol spadaju u talente mohikančeve. Moje zbunjujuće rečenice mogu služiti kao nemušti svedoci, ali nikako ućutkani, ne… to se ne može sasvim razoriti.

Šta smo gradili, sta smo mislili, šta ostaje kad se izgubi ono sto je zivotu davalo smisao, pitaju se obični ljudi. Kod njih nastupa otrežnjenje. Kod Mohikanca – dilema.

Mohikanac – isti u sva vremena.

 U svakom smislu predstavljate jedinstvenu književnu pojavu, sa vrlo osobenim književnim stilom, kako biste najbolje opisali svoju književnu promisao i šta je ono suštinsko što kroz svoj književni rad nastojite da podelite sa čitaocima i šta za Vas lično predstavlja književnost?

Ako me pitate šta je za mene književnost, odgovor je jednostavan: Književnostto je Mohikanac.

Želim da se čitaoci sažive sa mojim junacima i junakinjama, sa njihovim realnim, na neki način i našim, opštim i lako poznatim i prepoznatim problemima, ostaje nam i druga strana Janusovog lica, delom nasmešena, delom sumračna. Neko je rekao da sam ja sve ono što bi Nušić hteo da bude da mu je ikada palo na pamet da se bavi hororom. Govorim o duhu vremena, jezikom apsurda, gledano kroz religioznu prizmu, sa maštom upakovanom u duh vremena, ne  apsurda radi, niti da bih se kitila njime, bacajući ga svud po slovima, ili ga neuko prizivajući kao što dodole prizivaju kišu. Apsurd je tu, sam se stvara, sam se rađa, nastaje iz situacije, ima lice i formu angažovane umetnosti, jak je i glasan, opominje i optužuje, budi i otrežnjava… Bez književne hrabrosti, nema ni književnog kvaliteta, odnosno, ostaje nedorečen i prećutan, što je u literaturi gora smrt od smrti. Moja promisao je da su svi likovi, možda na borhesovski, alefovski način jedno. Rasformiranje, reformiranje i transformiranje likova, obesmišljavanje svake podelu likova na ljude i životinje, muškarca i ženu, pozitivce i negativce. Želim da zajedno sa mnom putuju kroz predele gde prostor i vreme ne postoje. Želim da zajedno sa mnom budu slobodni.

Ko je zapravo Boris K. i u kojoj meri je danas prisutan svuda oko nas? 

Boris K. je sveprisutan avatar.

Čovek koji je, po svojoj suštini, „nama priličan ali bolji od nas” (definicija tragičkog junaka) i bačen u ovu papazjaniju od sveta koji se raspada.Boris K. je, kao i Jozef K, čovek koji je zaglavio u procesu (Viktor Peljevin bi rekao u tranziciji iz ničega u ništa), kao i postmoderno koketiranje sa stereotipima, izvrtanjem istih, metatekstualnim. Boris K. je čovek čiji se život, identitet, životne okolnosti, svet oko njega, menjaju brže nego statusi na društvenim mrežama. Boris K. je21st Century Boy – everybody’s toy ali, rekli bi Englezi, nobody’s fool as well. Kad smo kod distopija, ne možemo a da ne spomenemo Vinstona Smita iz Orvelove1984. godine. Paranoja i pritisak društva postoje, Okeanija u kojoj Smit živi je ništa drugo do svet u malom baš kao što je i Fenomenopublika svet u malom. Ali, za razliku od Smita, Boris K. ima gde da ode. Niko ga neće zaustaviti. Sloboda delanja mu je, na prvi pogled, neprikosnovena. Ali, svako malo pa može tu i tamo da se pojavi neki samozvani narodni tribun a la Megavažnić koji će da mu sreću kvari. Ne zaboravimo: u ovim pričama postoji snažna satirična linija, uperena pre svega protiv liberalnog kapitalizma, kleptokratije, korporacija, ksenofobije i predrasuda svih vrsta. I, naravno, Fenomenopubličani najviše vole da jadikuju za pokojnicima kojima pripisuju atribute koje za njihovih života, nisu videli. Živi su trošni – mrtvi su neuništivi. Zvuči poznato? I trebalo bi. 

Da li imate književne uzore i koja književna dela su na Vas izvršila najveći uticaj?

Emil Zola, francuski klasici, uglavnom.  Omiljena knjiga „Trovačnica“.  Bila sam zadivljena Zolinom brutalnom, zapravo, životnom pripovedačkom tehnikom u kojoj sam, kao da sam bila prisutna u romanu, ispratila propast, gubljenje  moralnog kompasa, tragičnu sudbinu junakinje do samog kraja, do gladovanja, do umiranja.. kao pseto. Slično je i s Floberom. Gotovo da sam mogla da osetim ukus otrova u ustima, kroz Madam Bovari. Pisac je propratio sve faze njenog trovanja do samog kraja, ne znam tačno na koliko stranica, poprilično… Životno. Onako kako život i teče.

 

Potičete iz mešovitog braka (majka Vam je Srpkinja, a otac Iračanin), koliko je zapravo taj spoj različitih kultura uticao na Vas i u kojoj meri je kulturno nasleđe (drevnog) Iraka prisutno u Vašoj književnosti. Da li u Vama tinja istočnjački duh, ili je to pak ipak zapadni, moderni i materijalizmu naklonjen svet?

Bilo bi romantično poimati da sam neobična ličnost u kojoj su objedinjene dve suprotstavljene kulture, religije, običaji, da se u sudaru Istoka i Zapada nesvesno, žilama, prepliću stihovi, a istočnjačke priče teku.. i Traju.

Bilo bi egzotično reći, poput Leona Afrikanca čija je lična avantura rekonstruisana u knjizi: „Ja sam sin drumova, a zavičaj mi je karavan..“  Kao i dotični, delim antitezu plemena, jer ne pripadam niti jednom gradu, niti jednom drumu, niti jednom kraju, niti dolazim iz Evrope, niti Arabije“

Ono što mi pada na um, odgovarajući na ovo pitanje, jeste da bi mnogi voleli da me vide negde svrstanu ne shvatajući da je lepota cele moje « prkosne » ličnosti prvenstveno u mom kosmopolitskom duhu  koji nikome ne pripada. Ja sam stranac medju ljudima, sa osećajem da  ne pripadam nikome. Moje arapsko poreklo je traumatično osporavano u Srbiji, a srpsko u  arapskom svetu.

Bila sam i ostala, u obe kulture, diskriminisana na sve moguće i  nemoguće načine, tako da sam pisac koji je iz ličnih razloga zainteresovan za mitologiju, filosofiju, religiju, a da to nije diktirano genentskom komponentom/elementom (samo jedne od nekoliko… npr ne delim teritorijalnu, kulturnu niti jezičku) etničke pripadnosti Arapima. To važi i za Srbe.

Ja sam stranac, koji se krije u senci noći I tumara između zidova, čiji se strah ne može omirisati, jer sam došla do krajnjosti pamćenja, do krajnjosti sećanja, u životu koji je sabir tužnih i tragićnih storija, ne jednog, no više života, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što pišem jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

U tom i takvom svetu, stvorila sam u poeziji i prozi koje se često prepliću, vlastiti antički literarni zavičaj. Moje stranstvovanje mi je dalo saosećanje prema potlačenima, zanemarenima, granice se brišu, verske, nacionalne, stvara se kosmopolitski identitet. Mašta razara i stvara svetove i svemire, a ja se šetam epohama i svetovima, kroz prostore, kao u snu.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Moja samoća traje tri hiljade godina.

Stoga je moja književnost markirana fragmentarnošću, konfuzijom, natopljena teskobom i nepripadnošću obema nacijama.

Na taj način, njen beleg odredio joj je jedino sigurno mesto, a to je mesto između svetova, mesto  u kojem se sve spaja što je inače razdvojeno, jer granice  postoje samo u ograničenim umovima. A ko bi, ako ne pesnik, bio u stanju da premosti nepremostivo, dodirne nedodirivo i približi razdvojene svetove

Što se drugog dela pitanja tiče, pomenuću poemu « Ne izbavi me od zla » – kao spoj različitih kultura Edipalni deo u mojom poemi, u odnosu Otac-Ćerka, najizrazitiji je u delu o Kralju Ričardu, gde uporno ponavljanje, poput uvoda u Ravelov Bolero, odzvanja u glavi čitaoca, insistira, traži od majke buđenje iz košmara u bezOčnom i bezOtačnom svetu. Postoji izuzetno snažan deo sa androginom zmijom. Zmija je duboko povezana sa delom o ocu.Interesantan je i izbor lokacija. Noćna mora ih sama bira….Ako je san-košmar kompromis ega i superega, biće da je nizanje slika svemir za sebe i u sebi gde ne postoji ni prostor ni vreme.Ta poema je krug koji se sklapa i rasklapa, može postojati samostalno, ali kao celina deluje zaokruženo i dobija pravi smisao. Ovo važi za moju celokupnu književnost. Oca, kukavicu bez odgovornosti “kralja Ričarda”, nisam nikad upoznala, jer je otišao da se bori u iračko – iranskom sukobu kad sam imala 2 godine. Irak je 1988 upotrebio hemijsko oružje protiv Kurda na severu. Moj otac je upotrebio nešto kudikamo gore od hemijskog oružja i 30 godina kasnije, moćna očeva ruka je jednim potezom guranja označila kraj igre.

Da izađem iz domena ličnog, koje me je zauvek otuđilo od želje za realnim dodirom sa arapskim svetom, isto koliko i od “srpskog”, jer granice (svetova) postoje samo u ograničenim umovima, ne mogu da se setim jednog svog dela koje ne provlači drevne motive, ma o kom žanru se radilo. Bilo da govorim o Tothu i Seshat, jalmar u Matilde koji se kao templar, obnevideo od mržnje, bori protiv Arapa, a pritom mu je otac drevni arapski vrač Ujmar, likovi iz misterijskih mitologija, drevno – religiozne reference,  deo u Zapisima u Tami kad padam u trans tokom svađe s ujakom zlostavljačem i pričam na drevnom jeziku koji liči na neku verziju latinskog…  A pošto je ime portala “Istočni biser”, želim da s čitaocima podelim jedan pasus koji govori kakve teme me privlače, na književno – umetničkom planu, što je najočiglednije u mom romanu “Uspavana Matilde” koji je spreman za izdavanje. Mesto: Prvi krstaški rat

„Ја, Ујмар, пројахао сам караванским путевима и широким арабијским пустарама од моћне Сабе[2] до величанствене Газе што њоме владаше. Пио сам ђумбир са краљицом од Сабе, доносећи јој зачине и мирођије из Кане и разнолика блага, морем из Индије.

„Дружио сам се са древним Халдејцима од којих примих тајне науке. Још давно, загосподарих тајним знањима и древним учењима чаробњака вавилонског – Гудеје од Лагаша који ме прогласи за наследника и Чувара тајни над тајнама. Причу о моћном Гудејином науку испричах потомцима Халдејаца у граду Герха, где бејах трговачким послом, на шта ме Герхани исмејаше. Таман да ме каменују и отерају из града, кад им рекох, подигавши руке: „Потомци Халдејаца, зидара вавилонских што срушили сте Соломонов храм: за два века нестаћете са земље у потоцима крви.“ Како то рекох, нестадох и не видех њихова зачуђена лица. У властито пророчанство уверио сам се и сам кад сам се вратио у измасакриран град, негде у деветом веку.

U poeziji, prizivajuci svoju Sehsat, emotivnu boginju mudrosti i pisanja, u hemingvejskom stilu dižem svoje pero u odbranu pesništva i ličnog integriteta, u priči gde se vreme prelepo tka, kroz dislokaciju epoha i likova koji u njima obitavaju – uz nezaobilaznu mitologiju.

Na čemu trenutno radite i kako vidite sebe i svoju književnu karijeru u nekoj doglednoj budućnosti?

Ako ostanem u Srbiji, iskreno, ne znam da li ću imati budućnost. Vani je moje delovanje ograničeno, ali imam kakvu – takvu samostalnost i dobijam mnogo više razumevanja.

Uvek mi kad mislim na tu temu mobinga na um padne Nestor Kukoljnik, dvorski pesnik iz Puškinove epohe, koji je ostao zapamćen samo kao hvalisavac koji je velikom Aleksandru Sergejeviču postavljao klipove u točkove, ali je u svom dobu bio od njega više cenjen; gde je sad jedan, gde drugi, ne vredi trošiti reči

Pišem knjigu koju samo ja mogu napisati jer samo ja nosim tajne koje traže da budu kazane. Radni naslov je “Zapisi u Tami”. Možda promenim naslov u „Slika nebogledom odgledanih“ Imaću sjajno delo i izlečenu dušu. Ta knjiga je lečenje moje duše. Posle nje verujem da nikad neću biti ista. Već samim činom hrabrosti i izdržljivosti pisanja ove knjige, jer toliko bolnih odaja treba proći, ja sam postala Feniks.

Hvala Vam što ste pristali na intervju za veb-portal ISTOČNO OD RAJA

Testament jednog pisca, Invita Minerva* i.e. “Unwilling Minerva!”


UVOD

S izvesnom, svečanom ozbiljnošću, oslobađam prste i zapisujem neobičnu istoriju koja mi se dogodila. Neobičnu?

Daleko od toga, iako me me nenormalnosti guše i dave, sagnuta nad svojom beležnicom nemam nikakvu kontrolu, mrmljam nepovezano sebi u bradu, puzim po sobi, derem se: “Jel ja sad treba baš sve u tančine da ispripovedam?”, u stanju fantastmagoričnog bunila, prsti,  gipko, neuhvatljivo, neobuzdano navaljuju:  ovog puta se nećeš izvući bez celovitog dela.  O nama. O nama si govorila onda kad.. ah sad će znaju. Kad pročitaju, ima sve da znaju! Rukavica je bačena, kao kocka” i ja moram da pišem, iz straha da ne izgubim razum, ali i da dokažem..  neka se rasplete isprepletana mreža oko oslobođenih prstiju. Dobro me čitajte.. To su one: Knjige. A one ne vide činjenicu da ja više nisam ništa – ponajmanje Pisac. Ipak, one me teraju i teraju da pišem, da izvršim krvavi ritual, opsenarski čin i iako sam napisala jednu savršeno celovitu zbirku priča, to je bilo u zlatnim godinama, jeziva slučajnost, rečenice vođene kao loši poslovi, ukrasi kao preterana maskara na veštičjem liku ogrubele matore.. starice.

Već mi je sedamdeset. Nisam imala nameru. Knjige to ne razumeju. One su uzbuđene, one gore od želje da otpočnem svoj stari posao.

Ne postoji ništa na ovom svetu što me može zaštititi od njihovih zlih namera. A bila je tek slučajnost, to što se dogodilo, proistekla sama iz sebe i moram početi, odmah početi..  Priželjkujete da znate o čemu zapravo govorim, hožete da budem sažeta, pa i crnohumorna, ali da skratim….

  • Ali, ko ste vi? Pišete li ili ne? Neko vas tera? Sprečite stravičnu nameru, zašto mene davite s vašim “oslobođenim prstima?” Ili mislite das am dovoljno luda da od vas očekujem ikakvo razmno objašnjenje?
  • Isto mogu ja Vas da pitam ko ste dođavola vi. Ali, razgovor mi je ugodan, te mi ne mari da se izrazgovaram, znate kako kažu, u početku beše glas u glavi, a tek kasnije nadođođe slova. I krvavi pakao sačiniše slova.
  • Budalo!
  • Možda jesam, ali retko ko, pa i najsmeliji umetnik začuje, za života zvuk svog glasa. Onog.. pravog. Znate li o čemu govorim? Moje digresije, upadi i lutanja od teme dovode do iscrpljivanja, da, zbog toga je moje delo još u dvadesetima ocenjeno kao beznačajno, sećate li se toga?
  • Sećam se da su vaša dela lišena artikulacije, da je pisati, za vas, pisati jasno, sažeto, britko, kao da vodite strahovitu i unapred izgubljenu bitku.

Niste heroj. – rekli su – vaša fragmentarizacija, nedovršenost, nesposobnost pripovedanja jasne, pregledne storije u manje od 200 reči, pa kakva je to rabota nagrnuti na hiljadu.. hiljadu reči, čak i dve,  to je čudovišno, vaš barok koji prelazi u rokoko, pa kako će to čitalac sve ispratiti! Da ste manje komentarisali već postojeću situaciju, možda biste uspeli, ali ne, vi, u oholosti, ne shvatiste da vidi čitalac sve i bez komentara vas, sveznajućeg pripovedača.  Niste sveznajući, gospođo Confuzione, šta vi znate o ekspresiji supstancije, a nama zamerate!  Čekali smo da izađete ili se makar snađete u kovitlacu vaših storija koje liča na buncanje samrtnika… A sad lupate po tastaturi i ta buka koju pravite je poput udaraca bičem – besnog vetra…   To je udar – udar po tasterima, besno, vulgrarno, pohotno, zašto? Zar ne bi bilo mudro nežno spuštati vrhove jagodica na njih? Ali, ne, isuviše je to vulgarno, ta izražajnost nedostojna vaše domišljatosti, vi niste rađali priče, no izrode! NIje to.. vaše… nikakav dragocen nakit, to je buncanje, razumete li, buncanje neumrlog!

-Ah! Ali, dopustite mi da završim.

-Tako reći, da počnete?

Svesna sam da moje priče nisu u čitaocima izazivale radost i slast. Zamalo da pohrlim za pištoljem kad to shvatih.. Znate već. Da sebi raznesem mozak

-Vidite kako to može jasno da se kaže!

-Vidim! Slušajte.. Nemam u sebi lukavštine da načinim da izgleda isuviše dubokoumno ovo što sam rekla. Tako mi je kako mi je.  Nemirnih pokreta, crvenoga lika k’o u nevine Actečke devojke ili poglavice Džeronima, a sve je to od nervoze, jer je  u grudima nevoljenost, a hladno je tad oko srca, tako hladno.. kao da se u meni  rascvetava ledenica, dok se uzavrela glava kotrlja neobičnim svetovima. Tad rečenice zavrve i nemoguće je da stanem!

Imadoh neprijatelje najljuće, prijatelje klevetnike, a u jednog Bruta svoga bejah raskalašno zaljubljena, te na vreme shvatih, hvala pameti što mi je do neba, da u teškim prilikama u kojima sam se obrela niti najveći genij ne istraje i ne održi se ili makar, ako uspe da pređe preko kala, to učini i iskoprca se iz živoga blata na obalu spasa, prljav  do bola i nedovoljno čitav.

A ljubavni jadi, oni bejahu ponajviše krivi što ne istrajah u  uzgajanju talenta ili makar želje da se naučim sažetom iskazu.  Jer zbi se gore! Shvatih da to uopšte ne behu ljubavni jadi, makar s početka jesu bili, do trenutka kad je moje srce potpuno umrlo. Do koronarne smrti. Tad nesta i duh lakoće, mladalačko ludilo prođe, kao i vedrina čistote. Pronicljiv bol me probadao dok hodih okolo po svetu, grčevito se savijaći u mukama,  pipajući naslepo i tragajući za sumornim, bednim slikama.

Prezrena, odbačena, ostavih se promišljanja, te mi rečenice, ranije oštre kao mač postadoše nezgrapne, oštrica mi otupi, pisah sve ređe, bez volje, na silu i misli mi postadoše iskrzane kao ostaci odrane kože kojima je Kolumbo ukrašavao svoj bikovski vrat, a behu to kaiševi kože žrtava koje je bacao izdresiranim psima – upravo je izvor mog jada ličio na Kolumba.  Smejete se?  Ne veseli oči hor muza u nenadmašnom zamahu romantične lepote,  sve ono što zavređuje divljenje, izaziva suze ganuća u očima, katkad čoveka zaludi i strvina..

(ne ovo nije digresija, uvrnuti bonton izvinjavanja zbog nagona da se bulazni u tekstu, neka vrsta OCD – a, ako hoćete dijagnozu – ukoliko bih izbacila ovu misao, izbacila bih deo vlastite utrobe, a reči su moćne i vraćaju se s vražjom osvetom preteći da će otkriti najbudalastije misli – često sedim u mraku i razmenjujem koju s njima, zureći u okean njihove moći, iscrpljena,  iznurena)

Tad napisah svoju priču po kojoj me još pamte u kojoj razborito, sažeto i sve suprotno od Apolinera..  vidite kako se ja nejako izražavam..   odlučih da ako propadnem, učinim to kako valja i propadnem do kraja, udesih na svaku nesreću koja me zbila  po koji latinski citat da potkrepi istinitost dovoljno da čltalac shvati da san svoje mane dobro promozgala i da mi na um ne pada da se pera ponovo latim,  a da zazvući opasno i teško, besomučno i nerazumljivo tek toliko da čitalac otreska bunt papira o glavu., te me ne liši nadanja da se na putu životnom koječemu naučim i otkrčivši svaku poteškoću svom izražaju, peru ponovo vratim.

Ali, umesto, toga, odlučila sam da odem.  Događalo se brzo, poput epifanije, u trenucima koji nadođu kao pokajanje nad svetom i umom sveta, kad sve postane očigledno, isuviše očigledno i iz neba izraste munja u obliku raspukle ruke, uperi kažiprst, dok munjevito saznanje obgrli mučenika ili oslobođenika (dođe mu jedno te isto)gorućim oblacima, oblizujući ga crvenim jezicima.

Taman da stavim sve svoje stvari u retro kožni kofer, skupa sa, Orlandom, sestrama Bronte i bežičnom tastaturom ne verujući da radim ono što radim,  da se zauvek okanjujem majstorisanja oko rukopisa, da mi je dosta pisanja i brisanja, suprotstavljanja književnim konvencijama, te da one nisu ništa drugo do maska ludaka, taštog i arogantnog,  cirkusko – zabavljačke karnevalske lude koja priča besmislice ogrnuvši se oreolom iracionalnog načela. Bila je to  maska kazivanja, intelektualno deficitan tekst, ljigava salata od reči, dar umnobolesnih koji pišu isto što i ja, samo s većom lakoćom, rekoh to, proglasih se javno neuračunljivom putem elektronske pošte u nameri da obavestim bezazlene, vesele i vedre pisce, urednike i one koji se osećaju tako, s malim trudom iznašavši osobitosti u svakoj rečenici koju bi izgovorili ili nadrljali,  ti gorostasima napisah i izlistah priču u kojoj sam samu sebe servirala u fusnotama, kao freniju šiziku kojoj samo čarobnjak ili kakav drugi veštac može pomoći, zdrava ja bila, da o svom krivom putu zborim pravo, a još uspravnije kičme se po njemu krećem – ukratko o svemu zabeleženom u niskosti svog dela i svoj truleži što je iznađoh u srcu, drhtureći na rubu propasti, na margini, ako im je tako draže

Izvestih klevetnike, neka popucaju od smeha, poljubih zmiju, a i samu bih sebe poljubila u bezumničko čelo kao što se ljube mrtvi i sve to sročih što sam učenije i rečitije mogla,  rešena da napišem grčevito, ali izražajno pismo zveri ljubavi koja me je mučila, da upitam zašto mi je život zagorčan, da zavijam u mukama, da me skoliše noćne more i da boravim u podnošljivom stanju podanika koji mrzi svog gospodara, te da san sve svoje strasti davno pripitomila kao divlju životinju.

“Želim samo mir. Vraćam ludilo nazad bogovima i da…  imam puno vremena, možda isuviše mnogo vremena da popričekam da mi se razum vrati, a dotle, spoznajom sopstvenog nesvesnog, spremna sam da se otisnem u bilo kakvu avanturu, pa čak i s tobom, s priručnikom o ludilu, Erazma Roterdamskog kroz život da me vodi.”,  ni sama nisam mogla da sebi osporim snagu i odlučnost u rečima da svoj jadni položaj dokusurim jednom za svagda,  jer kako dodah: “Bojim se da je nemoguće, u ovako jadnom stanju, iko ikoga da poštuje i voli”

uz potpis: INVITA MINERVA

Kad se malo pribrah, obuze me mirnoća potpunog očaja i bi mi lakše, kad najednom…

IZ DNEVNIKA POLUDELOG PISCA NAKON IZGUBLJENE PARNICE


Uskoro će sve biti gotovo. Prokletnici, obrtna optika ludila u mojoj glavi ubrzava. Više nisam žena, nego sam makroskopska čestica. Čigra. Zovite me Čigra. učiniću to tako naglo, tako grozničavo, a opet mirno, ruka mi se neće zatresti. Blago ću se saviti napred, noge u širini ramena, da.. Smiri telo. Naciljaj pažljivo. Povuci obarač. Udahni duboko. Naciljaj, povuci, smiri… Smiri…