ИВАН ГЛИШИЋ, Ivan Glišić, dve recenzije “Drugo rođenje tragedije” i “Mrak će razumeti”, Leila Samarrai/English


ЛЕИЛА САМАРАЈ, МРАК ЋЕ РАЗУМЕТИ, ИВАН ГЛИШИЋ, КЊИЖЕВНИК

ЛЕИЛА САМАРАЈ

МРАК ЋЕ РАЗУМЕТИ

ПЕСМЕ

На самом почетку, Песникиња се обраћа читаоцима појашњењем да су њени стихови Истина од камена спевана. Кренувши стазом коју нам је утрла Песникиња, уверио сам се у истинитост њеног обраћања. Завршивши дружење, путешествије, с њеним стиховима, као да сам у руци држао не папир, не камен, него Призму. И не од стакла, него од дијаманта, а дијамант и јесте камен у свом најтврђем облику. Стихови Леиле Самарај имају изглачаност Призме, у смислу савршенства стила и језика, где и најмања и најбезазленија језичка омашка, или грешка у интерпункцији постаје спотицање. Код песникиње, дакле, нема овог спотицања. То је о спољашњости Призме. Нутрина Призме, одликује свеколика раскош мудрости у овим стиховима, која наликује на раскош боја у Призми, која се јавља кад у Призму урони Светлост, а та Светлост је појединачни доживљај онога што Песникиња нуди читаоцима. Пева Леила Самарај о Бићу и Небићу у свакоме од нас, о нашим Остварљивим и Неостварљивим стремњењима, које песникиња назива Цвет Лета.

Кроз Призму Леилиних стихова преплићу се Лепоте, заповести и Ратови. Самим тим, ови стихови постају Безвремени или Свевремени. И више од тога. Доказ су да кад су пред нама врхунске песме, постаје небитно да ли их пише Песник или Песникиња. И потврда да нас за њих надахњује и обасипа нас њима Ум Апсолута. А он надахњује и обасипа Каменом истином, истином Призме, Истином Дијаманата, само одабране. Несумњиво, Леила Самарај је – Одабрана. Отуда, не чуди што је своју књигу насловила са МРАК ЋЕ РАЗУМЕТИ.

Леилине песме и јесу уперене против мрака у нама, па ће их и најтврдокорнији Мрак разумети и повућиће се пред налетом Светлости и Спектра који избија из сваког стиха наше Песникиње.

ИВАН ГЛИШИЋ, књижевник

 

Ivan_Glisic.jpeg

Ivan Glišič Wikipedia

https://sh.wikipedia.org/wiki/Ivan_Gli%C5%A1i%C4%87

Ivan Glišić (Serbian CyrillicИван Глишић; born 1942) is an intellectual, writer, artist, journalist and songwriter who achieved prominence both in Serbia and across the former Yugoslavia. He was involved in the Yugoslav pop and rock and even folk music scene, and beside his mainstream success, being one of the pioneers of the Yugoslav punk rock, he also gained a status of an underground culture celebrity.

ЛЕИЛА САМАРРАИ
ДРУГО РОЂЕЊЕ ТРАГЕДИЈЕ

АНТИЧКА ДРАМА НА НАЧИН УКЛЕТИХ ПЕСНИКА

Противник сам писања рецензија и критика у поводу било чијег и било којег остварења, јер ‘колико људи-толико ћуди’. Сви смо субјективни. И више субјективних чине објективно. Самим тим, ако иза нечије процене не стоји нико, или стоји неколицина, ма колико дело завредњује свеколико пажњу остаје, нажалост, постранице. После читања ‘ДРУГО РОЂЕЊЕ ТРАГЕДИЈЕ’, Леиле Самарраи, можда ћу бити усамљен у мојим импресијама – утисцима, илити процени да нам ауторка враћа веру у постојања и цветања праве литературе и правог језика, у ово време ‘подстојања лажног језика’, и лажне литературе. У ово време постојања ‘апокалиптичних дивних чуда’, која самозвани уметници не виде, јер не желе да виде, или, што је још страшније – нису способни да виде, ‘слепи су код очију’, чим се баве тематиком и личностима чије је место на бувњаку, а не у уметности. Отуда, Леила Самарраи каже: Мој Пакао није овде! Њен Пакао није плитак, њен Пакао је дубок, онај прави, у нама и око нас, звани Живот Без Маске, Живот Без Лажи и Лакировки, пред којим већина остаје затворених очију, и спуштених прозорских капака, а који нас прати од Искона, од постанка човека, без обзира да ли је човек Божјих руку дело, или дело руку Ванземаљаца, или мутант укрштања хомосапијенса и астериоидних анђела. О овом Паклу казивали су нам антички уметници. Живе воде њихових живих речи, и живих тема, бујале су и у Дантеу, потом у Верлену, Томасу Елиоту. Ево их и у нашој Песникињи, која се калила у правом Паклу, те не бежи од њега у гламуром и кичом распеване и разигране Балове под маскама, самозваних уметника. Они нису ни њено друштво, јер је, рекосмо, друговала са Еурипидом, Аристофаном, Овидијем, Софоклеом, Дантеом, Верленом, Елиотом… Казује нам Песникиња, у Другом рођењу Трагедије’, кроз форму античких драма и начином певања уклетих песника модерниста, о нама, Снебивљивим Зверима, о нашем Црном Еросу, о нашем Ћутању и Нећутању, о Вриску и Шапату, о Окованом дрву, о Сферама странпутице, о Размени отрова, о Слеђеним висинама, а с једним јединим циљем: За Тамо и Овде, за Сада и Никад. У значењу библијског ‘самопрочишћења и самопокајања’, јер једино тако може се остварити до профаности, кроз векове истицано: Воли ближњег свог, као што волиш себе.
И на крају свега, остаје утисак да је Леилина појава, појава цвета на буњишту наше нове литературе, тамо где му није место, али ту је и надање да ће оваквих цветова бити све више и да ће прекрити ружно буњиште које унижава и уништава нашу свеколику духовност.

ИВАН ГЛИШИЋ, књижевник

 

 

LEILA SAMARRAI, DARKNESS WILL UNDERSTAND, IVAN GLIŠIĆ, WRITER
POEMS

At the outset, the poetess addresses the readers with a clarification that her lyrics are
truth sang of stone. Starting the path that Poetess set out on us, I was convinced of the veracity of her speech. Ending the companionship, travelling with her verses, as if I held in my hand neither paper nor stone but Prism. And not a glass prism, but a diamond, and a diamond is a stone in its hardest form.

The Leila Samarrai’s verses possess the smoothness of Prism, in the sense of perfection of style and language, where the smallest and most careless linguistic error, or punctuation error, becomes milstone. The poetess, therefore, does not have this stumbling block. It’s about the exterior of the Prism. The interior of the Prism is characterized by the sheer splendour of wisdom in these verses, which resembles the splendour of colour in the Prism, that occurs when the Light is immersed in the Prism, and that Light is an individual experience of what the poetess offers to the readers. Leila Samarrai sings about Being and Non-Being in each one of us, about our Realistic and Impossible Aspirations, which the poetess calls Bloom / Flower of Flight / of Summer. (a pun in Serbian – meaning: depending on the accentuation)

Through the Prism of Leila’s verses, Beauties, Commandments and Wars are intertwined. Consequently, these verses become timeless or more timeless. And more than that. The proof is that when the top-notch poems are before us, it becomes irrelevant whether they are written by a poet or a poetess.

It is a confirmation that the Mind of the Absolute inspires and rains on only The Chosen Ones.  It showers them by the  Truth of the Stone, the Truth of the Prism, the Truth of the Diamonds, Undoubtedly, Leila Samarrai is – the Chosen One. Therefore, it is not surprising that she has titled her book with Darkness.

Leila’s poems are directed against the darkness in us, so even the most stubborn Dark will understand them and will withdraw before the rush of Light and Spectrum that erupts from every verse of our Poetess.

IVAN GLISIC, writer

Ivan Glišič Wikipedia

Ivan Glišić (Serbian CyrillicИван Глишић; born 1942) is an intellectual, writer, artist, journalist and songwriter who achieved prominence both in Serbia and across the former Yugoslavia. He was involved in the Yugoslav pop and rock and even folk music scene, and beside his mainstream success, being one of the pioneers of the Yugoslav punk rock, he also gained a status of an underground culture celebrity.

“The Second Birth Of Tragedy”, Leila Samarrai – ANCIENT DRAMA, the parnassian accursed poets way

I am opposed to writing reviews for any and all accomplishments, because ‘different strokes for different folks.’ We are all subjective. And more subjective make it objective. Therefore, if no one is behind anyone’s judgment,   or there are a few, no matter how much the work deserves all the attention, unfortunately, it remains sideward/on both sides.

After reading ‘THE SECOND BIRTH OF TRAGEDY’, by Leila Samarrai, I may be lonely in my impressions – the impressions, or the assessment that the author restores to us the belief in the existence and flowering of true literature and true language, at this time of ‘fostering false language’, and false literature . At this time of existence of ‘apocalyptic wonderful wonders’, which self-proclaimed artists do not see because they do not want to see, or, even more scary, they are not capable of seeing, they suffer from the’ willful blindness”, as soon as they are concerned with subjects and personalities whose place is on the flea market and not in the arts.

Hence, Leila Samarrai says: My Hell is not here! Her Hell is not shallow, her Hell is deep, the real one, in and around us, called Life Without Mask, Life Without Lies and Lacquers, before which most eyes remain closed, the window shutters down, following us from time indefinite to time indefinite, from the creation of man, regardless whether man is the work of the hands of God, or the work of the hands of the Aliens, or a mutant of the crossing of homo sapiens and asteroid angels.

Ancient artists told us about this Hell. The living waters of their living words, and living themes, also flowed in Dante Alighieri, then in Paul Verlaine, Thomas Elliott There is a  real deal of Hell in our Poetess who was tempering, hardening, toughening-up  and annealing herself in true Hell, she does not run away from Hell into chants and playful ones Masquerade balls of self-proclaimed artists, followed by the glamour and kitsch.

They are not her company either, because, she was hanging with Euripides, Aristophanes, Ovidius, Sophocles, Dante, Verlaine, Eliott…
The poetess tells us, in the “Second Birth of Tragedy’, through the form of ancient dramas and through the way of singing by modernist “cursed poets”, about us, the diffident sort of beasts. about our Black Eros, about our Scream and Whisper, about Shackled wood, about Astray Course Spheres, our Exchange of poison, about Frozen heights, and for one purpose: For There and Here, for Now, and Never. – In the meaning of biblical ‘self-purification and self-repentance’, because this is the only way to achieve profanity, it has been emphasized for centuries: Love your neighbour as you love yourself.
And finally, the impression remains that Leila’s emergence, the emergence of blossoms at the midden of our new literature, where it doesn’t belong, but there is also the hope that there will be more flowers like this and that they will cover the ugly midden that degrades and destroys our all-around spirituality.

 

Tri pesme istkane u magli


1

Ja imam tog nevidljivog nekog
nevidljivi neko ko bi mi sasio haljinu

od meteorske tkanine
i pod modrim kolutovima ociju neka!
telo je krvavo i nago
na nemu drhte boje, ti, velicanstveno raspadanje!

ja nemam pesme, nemam nade, nemam odjeka
biti tek u laticama stihova nalik na sprovod
magla zalosnih, zudeci, zudeci, iz besmisla
jurim na svetlo i cisto…

u ludilu uma svaki cvet besprekorno blista
kao vrhovi drveca sto cakle se.. ocnjaci
na mesecini i belina papira / hajde napisi, mozes li?
crne kutije s ocima
dok zver raste i misli se prevrcu
svi cemo jednog dana umreti
obojeni krvlju svojih mrtvaca

2

u noci zabodenoj u  telo
s vrha najviseh tornja do mora
bacila se dama, galebovi svedoce da se kikotala
“Letite, letite odletite mladi!
u kasu od krvave pene
a onda su galebovi zaplakali
magle narikale
kule tugovale
tornjevi izvrnuli oci
strazar se zakikotao

bila je..
potpuno srecna. ne kao u zivotu.
leti leti ka nocnoj kuci
bogovi su se ugodno nasmejali
prekriveni plastovima, zutom, crvenom,
otvorene grudi
pocepana utroba
uradila bih sve kao zaljubljenica iz petnaestog veka
iskusna kurvarka zaljubljena u matorog coveka
ili lezbija cija svetlost bila je kratkog veka

svaki dan procitam ili izmislim dva tri ovakva romana
mentalnog zdravlja radi
jer moja smrt je razdrazujuce pretvaranje
kao svaki smrtnik pridajem joj vaznost
onoliko koliko po nuznosti pridajem vaznost
kamenim oblacima sto ridaju u skoljci neba

3

Nesto plazi oko vrata, to je
zla zvezda koju krivim za zastave koje stenju,
za prebijen oblak, za rodjenje moje smrti
s visokih kula ili supljeg suda
samo treba pratiti suzni trag
sipati suze u vrc, drazesni dar
gubavog bakalina
ako i znam put,
odolevam.

i tako se s vrcem gegam palubom ladje drevne,
stare legende
sto je izronila iz mora

nasred sna…
umirem u bojama vode,
ja strankinja smehotresnih ociju
medju zracima sunca i ognjenim talasima
poigravajuci se plavim, veselim pucinama

i krivim zlu zvezdu i price i sne za umiranje
moje smrti
za poslednji odjek

CARTE DIEM, ТАБУ КАКО ЈЕ ПОЕЗИЈА УМРЛА ИЛИТИ „ТО ВИШЕ НИКО НЕ ЧИТА“,published in magazine KULT


http://casopiskult.com/kult/carte-diem/kako-je-poezija-umrla-iliti-to-vise-niko-ne-cita/

‘– Неисплативо је писати поезију, пријатељу мој. Данас сви мисле да је могу писати, како прорече онај песник самоубица, а то су ми омиљени пророци. Нико је не купује и може се одштампана књига поклонити. Може се користити и као лепеза за време врућина, наравно, кад се охлади, јер из штампарије излази необично врела. Као средство за хлађење још је употребљивија ако је штампана у меканим корицама, јер од тврдих укочи се рука.. Приче су исплативије и то је разлог што се, ако поезију поредимо са пшеницом, сеје се мање него претходних векова. Но, у процентима изражено, сеје се око чак 95 посто мање, што је несхватљиво! Пшеница је одувек била у тренду, ако ни због чега, а оно макар због хлеба.’

 

Ugovor/Уговор, Леила Самарај, Leila Samarrai


Stanodavcima, bankama, sektašima, kukavicama, seksualnim predatorima, lažnim vernicima, samozvanim književnicima, skorojevićima acca malograđanima, “racionalnima”, drkadžijama, glupacima, zlim invalidima, farmerima i drugim inim licima u busu 95tici, lažnjacima, seljačinama koji su došli iz pizde materine, doneli svoje kazane i uništili Beograd, i ako sam nekog ispustila, propisno se izvinjavam, mada sumnjam da pobrojani znaju da čitaju. Verovatno im samo ovo “pička vam materina” neće promaći…)
(stoga, prim. reč pesnikova: ma pička vam materina ukratko svima, )

 

УГОВОР

Осветољубива судбино, Исплети нову мрежу
јер мрежа којом их сад ловиш је премала
ТАД Гони их на Страшне обале
Уговор је потписан
a Задатак додељен
на руке Дохватнику!
Не штеди Грбавца док Врелина И Жеђ
злочинaца
Не испије моју освету
(Ум je помамљен ватром
(Гори, гори у дивљем пламену сурове моћи!)
Ни Терор неба са својом грубом руком да не учини
Да смртници задрхте, одвратно тихи у трци
обојеној у крв
као што ће моја гневна рука риљати по грлима њиховим
док не испусте безнадежни звук:
“Милост!”
“Зар под Терором Неба!?”
Когод се законом зверским сад усуди да
Молитву упути зажареном Богу на чијим грудима је
намучена Рана
стопало попрскано крвљу
и запаљено Срце.
Почујте:
Печат који на уговор утискујем
задатак је ДУБОКО мој.

“Reci Astrid”, Leila Samarrai


Ja sam jedna od malobrojnih. Onih koji imaju poriv.
Smrt me tera da živim.
Do najslađe smrti.
Neko mi je podmetnuo glas. Tuđ. Otežan.

Reci, Astrid!

Život budi u meni želju za najslađom smrti. Opet.
Smrt me tera da živim. Smrt i mržnja.
A snovi?
Snovi se uče. A onda se naučeni drugima daju.

Glas u utrobi grla.
Sveže cveće na grkljanu raste u korov.
Tamna žlezda u grlu.
Krik, bes, suze, mlečna žlezda postojanja.
Neko mi je podmetnuo glas. Tuđ. Otežan.

Čuđenje je uzelo maha. Pred čudom.
Mrtvi se ne vraćaju.
Ali, neko mi je podmetnuo glas.
Tuđ. Otežan.

Reci, Astrid!

Posadimo ih u grob.
Napunimo im kovčege kao tanjir sa kašom.

Grešiš, Astrid!
Mrtvi se vraćaju.
Uvek.
Imaju neugodna imena.
Bezimeni su.

Ja sam Bezimena Ja.
Na putu koji me čeka
Samo mrtvi mogu razumeti
Iz mrtvih dveri gde za san
Ne zvone budilnici.

Tu sam.. Blizu…
Tu pored života.
Zgrabi te da živiš
Onda se povlači
Ubacuje klopke
Zabavlja ga ponos kojim gleda
Naše posrnuće
Sjajno to izvodi
Prolaze dani
Isti i slični
Postaješ monah ćutnje.

Sjajno si to izvela
Puštena na pašnjak života
Sa kitama cveća na grlu
Pronašla si se, veruješ…
Pipaš kvaku stana svake večeri
Uverena da su to upravo vrata kroz koja prolaziš
Dosuđene male stvari
Kolevka za bebu u kojoj je toliko hladno
Beba postaje meso u frižideru
To malo parče čoveka

Opet si zabrljala, Astrid
Opet nisi presela na tramvaj 26
U tamnici si gladi, nosiš dvogubo odelo
Jedna strana čista, druga s mrljama
Kad plačeš, okreni leđa, ne ometaj, ne smetaj
Ljudi pristaju klimati glavom da bi bili voljeni.
To im je važnije od poštovanja.

Reci, Astrid!

Nisam sposobna veseliti se tuđoj sreći.
Glupa je i nimalo inspirativna.
Vuče na dosadu koju ne podnosim.
Ali mi je ipak draža od dosadnih ljudi.
Ređe se događa.

U ogledalu je često videla nju,
sad stoji i čeka da se Ona pojavi,
razočarana ili srećna, nije uspela saznati

Prošlost je zaleđena s druge strane oka
Možda kad bi me uspela probuditi i biti jer imati…
Imati je neumesno.
Na putu koji me čeka
Samo mrtvi mogu razumeti
Iz mrtvih dveri gde za san
Ne zvone budilnici.

“Ukleti brod”, Leila Samarrai, Волим да летим – зборник сајта Helly Cherry, Уредница: Тамара Лујак


Волим да летим – зборник сајта Helly Cherry Зборник радова објављених у рубрици “Literra” фанзина Helly Cherry (www.hellycherry.com), 2003-2014. • Уредница: Тамара Лујак http://rastko.rs/cms/files/books/53cdb18b96651

Leila Samarrai, Ukleti brod

Sanjah jednog jutra siv, ukleti brod
S belim jedrima obgrljenim nebom
Kroz huj talasa belih i proključale pene
Bokove sljubljuje. Brod tone u žal.
Kretao se olujom nošen, prkoseći Divu
Mornaru koji jedri s vitkim veslom crnim
I štapom prosjačkim pokazuje k nebu
Uz bljesak bure vuče brod niz beskraj
Iznad broda zvezda, u maglini tmine
Začuđeno gleda pocrneli talas čiji
Slap ko jezik ka njoj se uspravlja
Da joj se naruga, opustelom sjaju
Tad me nešto kosnu i protrljah oči
Zanoćio u telu kalderonski san
Skočanjena tama, stena moj brod satre
Nasukan, skliznuo je niz slap žute vatre.
Odsanjah san ljubljen, naočita noći
Što sunce te zakloni U meni zanoći.

I GET SCARED TO BE, “The Darkness Will Understand”, Leila Samarrai



6

The semi-darkness and solitude will vanish
I will serve alone within myself even thought I am not my own
Before wounded knees everything opens
Flowers and thoughts, stories of justice
Wanton skulls and eras without rest

God will punish me I know
But in the cramp of passion
I will not be broken by those absent

We danced the whole day
The solitude anew embraced by valleys
Above the springhead
And sin to people

I get scared to be