Fitnes pesma/Boris K. in the gym


Neuhvatljive, živahne kretnje, stopala…
kao konji ljuti što beze u galopu
pljusak snage, beli smeh u vetru
otvoreni brzaci, prostor nastanjen težinama
lepet tegova zbraja i potire uspone i padove
a duša je u skladu sa zadovoljnim telom

Presvučena znojem, kao svilom,
podizem težinu visoko prema nebu.
čini se da je vežbacka rutina
puna rastanaka
od uspona na kojima bih mogla ostati.

https://wordpress.com/stats/post/8895/leilasamarrai.wordpress.com

 

 

Boris K. In the Gym or”Something is rotten in the state of Denmark”

“Something is rotten in the state of Denmark”, From Shakespeare’s play Hamlet (1.4), Marcellus to Horatio.

Boris K. took the “Mens sana in corpore sano” mantra deadly seriously and was on his way to the nearest gym. Out of sheer excitement, he forgot the towel. Truth be told, Boris K. never really sweated, what’s more the doctors diagnosed him with some armpit gland defect. He wore his tracksuit that he usually wore when he went to the farmer’s market and had sneakers on, clean, but with a tiny hole on their side.

The moment he stepped into the luxury space, akin to the gyms of Los Angeles where the Japanese Yakuza work out, the treadmill caught his attention. As he was running, green pastures went through his head where he soared as a child, running after a ball.

“Boris, get the ball!” he remembered the voice of his uncle Ivan The Terrible Fisherman, who often took him fishing.

He ran faster, catching the ball in his thoughts. Giggling, he lifted his arms up and whispered: “Death to fascism, freedom to the people”, respecting the house rules.

Luckily, others noticed the new workout guy, others who ran along the treadmill with light steps, wiping off the invisible sweat, exchanging many a word between one another:

“Sweetheart, I have discovered the Café Menstrualle. You pop one Café Menstrualle and no more ovary pain.”

“Such nice people, these folks”, he thought after a thirty minute cardio workout, ran his fingers through his odorous hair, with but a hint of sweat to it. He reeked of sweat and it felt good to him.

As he was fantasizing about making “Rocky VII”, a young man of 25-ish approached him, dark curly-haired, engulfed in a strong perfume, with buff arms, a square Lego torso and short legs, and he whispered into his ears words that almost froze Boris K. solid.

“Good evening”, he shook his hand with his own, dry chapped one. “I am Boris K.”

The trainer shook hands, unknowingly stepping away from Boris K., while down his tiny wrinkle on his young forehead, born out of constant frowning and grimacing, sweat poured.

“Forgive me, sir, but you stink. All the other folks that are working out are complaining about you.”

Boris turned around himself, sensing the sweat and the hostile looks. He shook.

“Male or female?” he applied logic.

“Both sexes.”

workout_room_zombies

He felt being bathed in cold sweat. As if something had been crushing him bone by bone, his field of vision narrowed. Him? He never broke a sweat. Even when he had to go to the doctor’s.

“What?”, Boris K. looked at him nearly maniacally.

“Nothing”, he said and wiped the sweat of his forehead. Catching glimpse of this motion, Boris K. facepalmed, merely uttering that he did not bring a towel which he would use to clear any doubt-raising link between him and sweat.

“Mistah Trainah, I have never once in my life…stunk, not even had a hint of an odor…and even if I did – is this not the right spot for it?” Boris K. was pulling these and similar arguments while counting the seconds in his head, bouncing the words around under his tongue, gulping, until finally he bent the knee and admitted defeat.

He was certain that he did not break a sweat, but this young trainer, who was a bodybuilder for at least a decade, certainly knew everything there was to know about stench.

“I’ve been wrongly accused!”, a slight rise in his tone.

The trainer shrugged and clenched his fists. The other customers started approaching with menacing faces. Boris K. noticed that he’s in a pinch and tried to apply some strategy. He smiled, to which the customers stepped back. Boris K. noticed that the workout gear was unoccupied, seeing as the people using them were surrounding him, therefore nobody was there using them. He felt the uncalm and the desire to leave, but he couldn’t leave well enough alone. He had firmly decided to continue the discussion with the discount Tommy Gann here by any means necessary, come hell or high water.

He felt that he was about to cry any minute. He held himself with both arms, comforting himself gently as the trainer, his voice a chill, suggested that he brought a towel next time, more modern sneakers and a Dolce & Gabbana tracksuit, like the ones other customers had. For a while he trembled out of confusion, uneasiness, he even wanted to cry. He cursed all the towels of God’s green Earth. He shook away the invisible sweat off of himself as the in-full-make-up female customers, casting a glance or two in his general direction, glared at him scornfully. One observed the sole of his left sneaker. Rolling her eyes, she whispered something to the lummox next to her who looked at Boris K., as if ready to crush him. Boris K. was smiling. He went out into the street shook up, confused, disturbed and offended, realizing that there was a stench there and that the trainer was absolutely correct.

“I know what it was! It was the scent of rot!”, he concluded, and stepped into the dark streets towards a new comedy.

Tomorrow Boris K. purchased a café menstrualle deciding that, as soon as he gets the right opportunity, he would complain to other customers at the gym about the pain in his ovaries.

human-skull-fitness-dumbbells-bottle-water-blue-background-36369475

Advertisements

OPŠTA PSIHOLOGIJA GAZDI (Kroz vizuru vekova), UVODNA PRIČA


OPŠTA PSIHOLOGIJA GAZDI – ne znam da li bi trebalo da im tražim lekarsko uverenje…
 
Animalna, divlja, nepredvidiva narav rukopisa (a sve nejasno i obavijeno maglom baš kao Grdanine oči) ukazuje i tek će prirodom – grmim ja oblaku, a oblak meni – ah ne obazirite se šta ja ovde pričam, te iznova u digresije zapadam, na grozu, stanje duha u kojem vatrira plač, divlja mržnja dok padam iz jednog stana u drugi, premeštana kao da sam najneznatnija sitnica, ne znajujući kako da osciliram između odabira – sumnjiv ćumez, a greota da se ne uzme jer „nije skupo“ i nad njim ne vlada ludak, stoga mogu tu da na miru gladujem i ostale svoje poslove obavljam – s druge strane, gazde koje su u svojim fantazijama u obične tapete utkale zlatne konce, koje od svojih stanova i u svojim stanovima caruju izdaleka pa napokon i izbliza se približavajući kao pauci, ka zlatnim kavezima, tako ih vide, na lokaciji Smaragdnih ostrva – kako da ih vidim, do kao na džukele u drevnim sanducima koje se ne daju ubiti jednim metkom, a otkrili su ih pljačkaši grobova, dok se mal mal šunjaju okolo stana koji su izdali u zakup, na magarećim nogama, jedna magareća, jedna dečja, fantastika propada kroz rupu reale i tres, bez doterivanja fikcijom, meni preavo na glavu, ostadoh seda, potom bez kose, sad sam i bezuba i ćelava, veliki je to stres!
„Vi ste nama“, vele, „razvalili zlatne ključeve koji drži debeli stub a la Dofenov Kastl u prizemlju i naši mermerni stolovi više nisu onako mermerni kakvi su bili, nakon vas, čudni su to nazori..“
„I da shvatamo vaše alegorije, ali pak!“
!But yet!
To su, velim, samo nazori. Tu i tamo nekakva krstača, beli luk i crna kapuljača, priče o plemenitim poreklima, te je na ovaj stari kaput u takvom i takvom ormanu prišiven sterling, a ne dugme, a kućne ljubimce ne dozvoljavamo, tu i tamo (da samo ne bude gore, misli se podstanar, a gazda je uveren da je podstanar u stvari vukodlak, da da, baš taj jadnik, bednik, kakav nakazan stvor, laje kao pseto, zavodi zakupodavce u nevolji koga muka tera da izdaje sva tri stana u centru nasleđena od kurđel babe čiji je muž bio za Turaka opasan poslovan lik, zapravo je vukodlak i otkad smo izdali stan u centru stavljamo beli luk na prsa da na miru spavamo, da se ne useli i u našu četvrtu kuću, u Dofenov dvor, a odakle luk vadimo, zna se)
Tu i tamo..
– Ničeg tu posebnog nije bilo, da odgovorim na pitanje. Nenadano otvaranje vrata, gazda natušten, suvonjavih nogu, ide kao kraba, crn u licu kao crno besno pseto govori da je sve crno, da su zidovi crni, da filijala Dofenovog dvora u Žičkoj 6b izgleda kao osakaćeni leš, a nekad je blistao kao u.. Abasida… Tako upada, kad je dan, kad je noć, kad je pozornica osvetljena, a okolo žagor sadističke publike koja čita sto dana sodome, strim stepenicama, oboje našminkani, u kostimima iz 19. veka spuštaju se na pozornicu, u vaše bedno sklonište, gazdarica, potrešena kontesa baca se mužu u narućaj, a njemu se nakrivila perika , dok im oboma svilene haljine šušte.
Uvek je isto…
Kako isto?
Pa ovako:
MOŽDAN:
“Joj bože, dokle će’ se’ zlopatimo više s ovi stanari!”
MOŽDANKA:
“Mužu, moj, gospodaru, ne znam šta bi’ ja bez tebe, kako bi izašla na kraj s njima. Eve! Nisu platili telefon! Kažu: Imaju mesec dana, a još su drski.. (saučesnički mu se smeši) Znaš šta mi rekla! Rekla mi ova, mlađa, da je naš stan njen. Da, dok ona plaća, nemam ja tu šta da tražim. Da su računi njeni!”
MOŽDAN:
“Kako bre njeni? Šta ženo pričaš? Ja sam se za Dofenov dvor krvavo mučio! Čistio sam govna u Prusku Nemačku! Jel to moj nivo? – perika mu se nakrivi – nije! I kosu sam izgubio!”
MOŽDANKA: (šapuće)
“A ova mlađa s ove urokljive oči.. piše! Kao da će neko – (stavlja ruke na bokove i raskreči noge sa raznobojnim klompama) da čita! Umesto da u’vati motiku, presadi, seje.. (stanka, okreće se polako, oči mrtve kao u ribe, zuri u ništavilo. Mužu Moždanu se u očima zacakli zločest sjaj. Počinje da pufće, tako da mu se obraz zaokruglio, a lice mu najednom poprima tup izraz)
MOŽDANKA:
“Nego, što vas dve ćutite, što ne odgovarate? Tako samo tu sede, slušaju nas, ko da nisu žive. Pa mi zombije ne primamo! Samo vedre ljude, da zrači sjaj i toplina..”
MOŽDAN:
“Nemaju šta da kažu. Uvaćene su na delu, a argument je argument. Logika takođe!”
MOŽDANKA
“Šta si rekla, ti mala, s tom olovkom? (stavi ruku na obešene grudi) Moždane.. (tiho, uplašeno..) Ovo što mi je sad rekla meni je bolesno, nešto tu gnjije i neka podvala se vije!”
MOŽDAN: “Šta reče?”
MOŽDANKA:
“Reče: Nismo zombi, nego nam dosadno”
MOŽDAN:
“A i pakuju se.- Sumnjiva behu posla – Sad je meni i mojoj ledi jasan naum opak taj!” (ustaje preteći)
“Ovo je Beograd!”, – (koluta očima)– ovde ne može svako da boravi!”
MOŽDANKA:
“A oni se nakotili. Oće džabe! A ne može!”
MOŽDAN:
“Kod Moždan ne može!”
“Nego id’te, izađite i da završimo s tim. Nećem ja da se natežem svaki mesec…!” (mumla i umoran se sruči u razdrndanu stolicu s miljeom preko…)
“I te vaše mačke! Upropastiše mi stan! Svinje mi se plaše od njih kad ih pustim da se malo povaljaju u blatu!”
MOŽDANKA
“A vidi nje, ove male što piše.. ona uzima NAŠ telefon i okreće policiju!”
MOŽDAN:
“Mnogo će oni da ti pomognu. Ni ovo nije njihovo”
OVO JE MOJE!
MOŽDANKA:
“Stani mužu, ona vadi neke pare sad! (izraz lica joj se menja. Nasmeši se široko i otkriva kvrgave, požutele zube. Moždan zaglađuje ostatke kose na ćeli)
MOŽDAN:
“Za šta te pare! Za telefon?” (nada u glasu) To je dobro, Moždanka, bez telefona stvarno ne bismo mogli!”
MLADA PODSTANARKA:
“Vadim pare da platim da zaćutiš dok ne otvorim portal ka drugoj dimenziji”
MOŽDANKA:
“Na kom jeziku ova priča? Na novokomponovanom beogradskom? Prestala je da piše, konačno! Od njenog škrabanja me zabolela glava! Ma neki đavo se tu umešao… (udaljava se i zapliće o haljine s krinolinama) – Vid ti ove male kako je agresivna! (grabi novac) Iju što volim ove dukate, kako lepo zvecka!”
MOŽDAN:
“Tražite vi sebi stan, ovaj ću da prodam, ne mogu više zdravlje da ugrožavam – okreće se oko sebe – od ovakvog dvora od mog dede Dofena do.. Šta mi učiniše!??!.. Daj bože da prodam dvor za 37 iljade!”
MOŽDANKA:
“Ovaj kauč bio nov! Kako reče? Bio pocepan i nikakav? – načuljila uši – mužu, ona kaže da osnovne stvari nismo imali kad su useljavale. Šta? Uselile se zbog mački? Jel čuješ ti ovo, Frančesko, ovaj Moždane. mužu moj.”
U DUETU: “Reče da mačke plaćaju stan”
MOŽDAN dohvati čašu sa stola i zavrljači je o zid.
MOŽDAN:
“Najradije bi glavu poseko koliko sam besan. I ona prošla što je bila. I njoj se nije sviđalo što ja dođem, što kafu popijem, pa malo popričam, ko čovek. Hoće privatnost!” (baca se na pod i udara pesnicama po podu dok mlatara nogama)
MOŽDANKA
(vrisnu)
“Pa kupi stan, pa imaj privatnost” – ženi spadne perika s glave. Ukaza se ćelava glava. “Misliš da sam ja im’la privatnos’ kad sam se udavala!”
MOŽDAN:
“Vidi šta napraviše od nas. Ode srce, ode kosa.. sve je to od sekiraciju. Ubiće nas! Umiremo! (ustaje s poda, stavlja ruke iza leđa i šeta se ukrug po prostoriji)
MOŽDANKA:
(u šoku) A gde one idu? MOŽDANE, VIDI! Vidi ova mala se pakuje? Vidi i još me gleda dok se pakuje s ove njene oči. Što bih je i napala s leđa, al se bojim da mi ne uzvrati, deluje mi snažno” – okreće se i doziva Moždana kreštavim glasom – Upomoooć! “
MOŽDAN:
“Može ona da napravi svašta- žensko, a nasilno. Zato se nije ni udala. Ko je će vaku” (zamisli se) Ženo Moždana, ja sam srce ovog dvora, a ti si pamet, te mi reci – Ko je sad pa ovaj što je sad ušao u stan. I on prolazi pored nas kao da nas ne vidi”
MOŽDANKA:
“Kako reče? Vidi ga, nosi neke korpe…”
MOŽDAN:
“To ti bre ono za mačke! Onaj kontejner, pa ženo moja cerebralna, one se iseljavaju! (lupi šakom o koleno, nakon čega zajauka)
A ja ih prijavio, ugovor potpisao, jes da nisam overio u Sudu, al to sad u 1864 godini i ne mora!”
MOŽDANKA:
Moždane, to me dovodi do pitanja.. na početku su i one imale iste kostime kao mi, a od kad račune ne plaćaju, preoblače se na svakih pet minuta?
MOŽDAN:
“Zato što su rešile da ne žive na dvoru još poodavno, da zbrišu, da nas pokradu! To ti je takav svet. Nepošten. Ne pripadaju noblesu, no su kmetuše, samo bi zlo da čine! Nije ti to naš svet. I čudno ričaju, kao da im duša u nekom od delirija.. alo bre nosač! Vidi ga, krupan, plećat, kosa mu nekako srebrnkasta, a deluje mlado.”
MOŽDANA:
“Dosad su s nama govorile, ali kad uđe ovaj nosač.. ućutale se”
MOŽDAN:
“Govorila je samo ova mlađa.”
MOŽDANKA:
“Sve vreme je pisala dok smo govorili, i ti si primetio! Od kad prestade da piše, uđe onaj rmpalija, u nekakvom belom odelu, stakla popucaše na ogledalima, mi bledimo, a starija gleda negde u stranu..  On joj dade neko parče hartije, ona kima glavom, domunđavaju se, i mlađa i starija..  Da kojim slučajem nije dobila Viteštvo belog papira?”
MOŽDAN:
(ne sluša je)
“Moždanka, ogledala su napukla, meni je lik sve bleđi, šta se dešava!”
(paniči)
“Ako mislite da ćete da nađete bolje, nećete! Ako smo i povisili nekad glas, to je normalno, mi smo gazde, vi stanari. Pa zašto da i izdajemo stan ako ne možemo -‘ u duetu – MAKAR MALO DA GAZDUJEMO!” (Ustaje, izbezumljen) Nestale su! Nestao je Dofenov dvor! A mi u nekakvim prugastim pidžamama!”
MOŽDANKA:
(skrušeno, s tajanstvenim osmehom na licu, kao da se stidi. Trepće okicama)
“Mužu moj, mislim da su one otišle.”
MOŽDAN:
“I šta sad. Da nam zvrji stan. Ko će porez da plaća? Infostan? Vidi šta si napravila s tu tvoju jezičinu! Znaš da smo jedva našli stanare. Oće mašinu, oće usisivač, sve oće! Ki god da je ovo hotel!”
Zvonjava telefona.
MOŽDAN:
“O, dobar eon… kako rekoste, tražite stan? Pa mi.. izdavali smo.. ali nije nam nužda.. Da.. Pa, dođite, ako vam se dopadne, on ionako zvrnda. Mi smo jako tolerantni, razumemo i muku i kad čovek nema i kad malo poludi… razumemo SVE! Jeste.. 200 evra plus depozit i naravno, računi su vaši, mi se u to ne mešamo, to se nas ne tiće.. Kako kažete? Bela tehnika! Pa naravno, imate ukusa. Bela boja zidova smiruje, a ovde u našem stanu je sve ionako blanko! Privatnost? Kako da ne! (ogorčeno) Ma gde li ste vi to stanovali kad to niste imali?… Jeste.. može.. i kučići i mačići, šta me briga, ovo je vaše kad platite, možete i slonovi da držite, ali štetu da nadoknadite… Prijatno, naravno, vidimo se u 2024, ne znam zašto toliko insistirate na datumu, nama ni to nije važno, niti koja je godina, niti vek, ni ko šta nosi, nit da l je ko živ, a ko mrtav, niti da l je kosa na mestu, nit srce dal boli pod rebrima, samo da se računi plaćaju na vreme”
(spušta slušalicu zadovoljnog izraza lica)
MOŽDANKA:
“Baš fini neki ljudi”- ko stvoreni za kiriju pod našim uslovima!”
MOŽDAN:
“Ja ću da i’ sačekam ovde, a ti ženo, vid neku spavaćicu mesto te muške pidžame, malo se dognaj ne pominji ni pod kakvim okolnostima da su zidovi crni i ižvrljani od prošlih stanara, tokom invazije Poljske… Izgleda da im nešto gori pod nogama. Neće smeti ni da pitaju.”
Moždan i Moždanka se pogledaše i demonski se zakikotaše, gladeći svoje prugaste pidžame.
(MEDICINSKA SESTRA):
“Idemo na terapiju! Ko će prvi!”
(MOŽDAN I MOŽDANKA) dižu dva prsta.

СКИНВОКЕР, odlomak, nastavak romana Bernardovi sati
https://leilasamarrai.wordpress.com/…/05/17/bernardovi-sati/
Fidbek bi bio dobrodošao i utisci s obzirom da je ovo početak rada na nastavku drugog dela romana, premda može da stoji i pojedinačno. U suštini, to su dve novelete…. koje zajedno mogu da čine formu romana.

На почетку сам сан -путовања. Ноћне море су ужасније него икада. Хуле на мене гласови ужасних анђела, шаљу ме у пакао. Можда је то казна за почињено убиство.. Хрле ка мени језиве руке..
Балави ме неко.. то је одсечена коњска глава. Врти се на рингишпилу око ког обигравају деца. Црн је то, снажан коњ. Рингишпил држе четири одсечене ноге пастува.
„Никакав си јебач“, Барни. „Не! То је глас оне курве што сам је убио! Нисам морао!“
„Нисам морала да умрем!“, схватам да савршено подражавам њен глас, непробуђен, слепљених трепавица док ми се зној слива низ чело и орловски нос. „И ја сам имала право да живим и умрем и то не природном смрћу, неизбежно, како кажу, већ.. Била сам планирала да се убијем. Од своје руке! А ти си ме у томе спречио!“
Парче море попут пламена заталаса се, осетих како ми се у сну читаво тело загрева и изгара у ватри.
„О, Барни, ја сам отац Бојл, црквени поглавар цркве светог Патрика од Северне Ирске. У блад енд гор жанру си, сине мој. Твоји греси су ти досањали снове, довршили маштарије док се париш међ вриштећим ватрама пакла. Покварен је то јаук у теби, скврчен тако, јер Господа за милост и покајање ниси молио усрдно. Твоја невиност се одлива попут менструалне крви корумпиране девице, демонлине Ханту Копек.
„Ханту Копек! То си ти, демонко ноћне море преузела лик оца Бојла, нееее!“, вриштао сам, док су се шапат и самоћа спајали у намученом, мозгу пратећи уз урлајући осмех и кикотави плач моју патњу, слинећи као бесно псето од задовољства ме гањајући кроз мору од мог јада до бескраја.. Трчим, трчим ка хоризонту. Чујем милозвук. Хоризонт је плав, живахан и радостан и по њему плешу девице. Ширим руке ка њима. Хватају ме у коло, преливају се преко мене и уливају у мене своје сокове. Наткриљују ме телима, лагане су, очи им дрхте од суза. Плачем, ридам, држим главу међу шакама, све док не схватим да ме сустиже нечији снажан додир, да мекани гласови израстају у гробни глас као да допире из дубоке земље..
„Која није грешна нека прва баци камен!“
„Све смо безгрешне, сестро по Богу.“
И камење од некуда, с облака хита ка мени. Каменован сам на хоризонту наде. Девице то учинише, а ја схватих да то не беху свете деве но салемске вештице и да једна од њих има пола главе..
„Не! Оне ме дробе у месо! Живо месо! Помозите оче Бојл, кајем се, кајем се, убио сам нечасну жену, ишамарао нејако дете, убадао сам људске душе, злочинство ме допуњује и кад се каже злочин моје име ће вечно ићи уз злочинство, сломљене ватре ме облизаше, горим, горим..!“
„Од срца ти се мисао родила или какав други мотив те нагна да грлиш невиност слађу од усана женских, па макар и у проститутке. Знаш ли ти да је твоја жртва под заштитом наше свете патронашице, Исусове апостолке Магдалене чију светињу увреди, жабо крастава! Ниси управљао својим бесом на тај начин повредивши онемоћалу остарелу продавачицу љубави која те је изнајмила на сат, усхићена облацима, цвећем, знањем и шармом сједињеним у теби. О филмовима си јој говорио, крила јој вратио, славу јој женску вратио, а онда је разголитио у убио, но она је васкрсла у Господу.“
„Марија, ох Марија.. Узалуд за опростом жудим!“
„Зарастао си у грех и он те нагриза као коров. Одувек си маштао да одеш грешан с овог света. Безгрешан умрети, страх те је било.. сад сазнаде звер да пакла има и да ватре… ватре.. – замуцкивао је ноћни посетилац у магли сна – обучен у одежду протестанстког бискупа, с роговима на глави. Какав клише, сањиво сам помислио.
„Морам под хитно да се пробудим. Пре него што дођу..“
„Не тако брзо. Стижу.. корали!“ – загробни свештеников глас поприми још нељудскију ноту ако је то уопште било могуће.
„Не, не, корали..! То је сан о фонтани! Не могу.. не не.. Сутра ме мучи с фонтаном, новчићима и базеном, док ја…“
Крикнуо сам и пробудио сам се. Око себе угледах сабласни хор духова. Прекорише ме:
„ „Не вришти пробудићеш комшије, маму ти јебем!“
О, врата пакла, затворите се, па то је нечија рука на мојим устима.

12.54

Кад небески јахач ноћне море одлепрша, обично се догађа тако да први зрак сунца објави прогонство ужасног, тад се будим, облачим, дозвољавам себи луксузе оних који се усуђују себе звати нормалним људима, али они то нису, они су, СВИ ОНИ, укључујући и курву коју сам убио.. (срк кафе) разгрнуо бих завесе, али се бојим да се сунце не уплете у моју рашчерупану косу и МОЈЕ зидове.
Испијао сам кафу док су ми главом јуришале буновне, полусмислене мисли. Натраг на посао. Ноћ проклетства је прошла. И још многе ноћи. Да ли је неко тражио курву, какав непристран, страствен истраживач? Јављала ми се каткад у сновима, посматрајући ме неодређено, без мржње, тек исплаженог црног језика. А ја бих је запиткивао: па, како је тамо? Дочекивало би ме ћутање. Поставила је препреке, она, антистварност, свемир, бог и његови демони, свет досаде и немаштовите море кроз које сам пролазио.
„А како маштовите да буду кад у мени нема ни трунке кајања?“ Ипак, магличаста светлост би опстајала неколико сати након буђења. Чинило ми се да кроз светлост, попут зноја, капуцка крв. Кап..тап.. кап… тап.. Скупио сам зене крволока. Мора да је осећала детињи страх док сам је давио…
Била је још једна, можда је време да сад признам. Назвала ме је шверцером.. Аааах! Након првог убиства, три дана сам лежао у бунилу и грозници. Очи су ми дрхтале, гризао сам јастуке, пена ми је шикљала на уста, савијао сам труп напред и назад као епилептичар, испрекидано дисао, а четвртог дана сам отворио врата антикварнице потезом звери и закрвављених очију сам се загледао у свет. Ја, шверцер?
Мада сам пуно знао о њима. Гадили су ми се. Ситни препродавци са својим импровизованим тезгама на којима излажу картонске кутије препуне робе. Зими, стиснути испод тезги тапкају по расквашеном снегу не би ли угрејали ноге. Лети се шепуре својом робом на узаврелом Булевару. Крај њих су напирлитани купци у улози немилосрдних моћника, ах како они воле да окрену нос од понуђене робе. Шверцери за то не маре. Гађају се трговачким досеткама, између псовки. Тако сам упознао и њу, док сам обилазио… Зашто сам обилазио? Да бих могао да их презирем, па управо зато!

Свугде ме има. Излазим из најгушћег мрака и из најдаљих предела осамљености и забачености. У потрази за… неким. У потрази за оним најређим, а то је људска доброта. Зашто о овоме говорим? Време је да отворим антикварницу… Шверцери.. Хм… Била је лепа, као пролазећа звезда која заблиста и нестане у неком кутку свемира без обличја. Волео бих да се све завршило на том првом убиству, јер чак није нити била курва, само жеља коју сам пронашао у својој нејасној потрази. Нашао сам је и убио.

Да ли бас крајолик моје прошлости плаши? Тако је то.. Путовао сам прошлошћу као необуздани путник и чудовишне су знам ове ископине, за оне који ће их пронаћи.
Свугде где сам био, свет се показао ружним и прљавим. Гостионице, барови, бордели, моја бивша антикварница чији су зидови на смрт премлаћени од стране мојих мрзитеља, деце која су на МОЈЕ, СВЕ МОЈЕ бацали камење и гомила која урла за њима, сви на мене.. и сви имају лица боје суморности и сивила.. Моју антикварницу су затворили, а онда су је дали неком другом, то је неки постарији човек, можда пробам с њим да уговорим ствар, пишем овај спис и трљам модре, промрзле руке, на Булевару, скупа с уличним лешинарима, дилерима картон ситија, уличним харамбашама који окружују пролазнике и добацују им.. грозничаво, набацују им се, као блуднице, маме их, покрај тезги, баш баш као дроље избачене из јефтиног бордела на улицу.
За мене говоре да сам нервозан, црномањаст човек, налик на оне из чеховљеве футроле, каже ми Професор, он продаје шалове и рукавице, а некад је студирао философију на Сорбони док га нису преварили.. Ту се искључујем, не слушам га даље, не знам како су га преварили, помиње некакав старачки дом у који га је сместио син, а онда се заборави па каже да је и он неког убио (а ја сам се Професору поверио на шта се нацерио откривши црне зубе) и да се сам пријавио, али му нису веровали на реч. Говори да ужива, ох да ја уживам у свему овоме, Барни, јер ме овде не могу пронаћи, нити мој син, нити они из масонске ложе – ад би ме злослутно погледао – Дошло ми је до ушију да су и тебе шронашли и зле вести се чују по овоме крају – наслонио се на картонску кутију облепљену нетачним ценама с нажврљано – нечитким рукописом, како тврди Професор, на латинском је, све је или на латинском или француском, и шапуће ми:
– Барни.. Скресао сам ја у лице тим хуљама све шта мислим и знам да и они мисле да сам луд, а ја сам као и ти, човек у футроли, ја се страствено разликујем од свију.. и.. – ућутао би се – вести брзо путују по овоме крају, а мој син… И он је радио овде. Барни, мој син, то је неоплаћени ђаво. Нико не верује, нико не зна да је зачет у древној Персији, и тамо сам био, мисле да сам луд или да је старачка ћуд моја.. Ишчекивао сам његов долазак на свет, а напокон кад се родио, пригрлио сам га..
Насмејао сам се. Питао сам га како то мени може доказати, да сам распарач и да ме се то нимало не тиче.
„То је зато што си ти он“ – рођен из великог страха и мрачнога пакла, нашао си пут кроз врата овог света у онај други, црни.. – мрмљао је Професор. – И ја сам те поново нашао сине мој на стравичном месту, без страха. Ти си без граница, ти си без граница, свет је твоја разбојничка мапа, кад би само знао.. а ја тражим само једно, да кад умрем, да ме покопаш на хришћанскоме местугде су нацерени крстови и нахерени помало.. укосо!“, на неком запуштеном гробљу, ту метни крст… ти, чија је ђавологија само једна карика уз ланцу до последњег, најбитнијег преображаја у звер, груба карика у духовној зими твог постојања“, он устаде и отплеса уз махнити смех до једног половног старинског клавира, заигра крај њега валцер, закука потом, настављајући да изводи гротескне плесне фигуре.
Тезгароши праснуше у смех, а онда ка њему нагрнуше и бесним рукама га гураше „Тераш нам муштерије, псето.“, а професор раздра изношени капут дозивајући неког Павла Балаша, „јер ти си за мог сина капут сашио и за краља, а све шалове и рукавице остављам ником другом до свом новом сину, јер се једини он сажали на беду његовог рођења, пакосници, трговац душама међу вама седи, идите и поклоните му се“ и још додаде: „Види види сине мој како ме ударају као логораше док раде склекове хи хи хи, аонд акад ме буду претукли, ставиће ме у хангар број 5“
Напокон га оставише кад се старац онесвештен срушио у снег, пузећи полако према мени и дозивајући ме: „Змијо, змијо…“, док је у руци држао кухињски нож који је однекуд извукао, а трговци се вратише својој роби, а старац нагло испусти нож, зајеца и потом се сав зацени из плача. „Тако су побуњеници пресрели и разрушили спровод мртвог краља и покрали му посуде, све у злату и сребру и кад све однеше од тад луташе, као војници Христа, баш као и мој син по свету.До сукоба ће доћи!“
„Ене га, опет лег”о! – запали цигарету без филтера мушкарац погнуте главе у рамена ког су звали Вођа – надувеног лица које се белело спрам сумрачног неба и тамних подочњака док је мотао ситно сецкани дуван златножутебоје- Нисам дошо овде да вучем будале, него да преживим, да радим, своју породицу извучем на пут“.. О, госпоја, ви сте! Имам нешто за Вас – извади две паклице цигарета – Ово је за праву даму, а овај сецкани може и баба Перса преко пута. Тад су жене навелико пушиле. Неке крадом, неке јавно…“

Nastavak sledi…

Testament jednog pisca, Invita Minerva* i.e. “Unwilling Minerva!”


UVOD

S izvesnom, svečanom ozbiljnošću, oslobađam prste i zapisujem neobičnu istoriju koja mi se dogodila. Neobičnu?

Daleko od toga, iako me me nenormalnosti guše i dave, sagnuta nad svojom beležnicom nemam nikakvu kontrolu, mrmljam nepovezano sebi u bradu, puzim po sobi, derem se: “Jel ja sad treba baš sve u tančine da ispripovedam?”, u stanju fantastmagoričnog bunila, prsti,  gipko, neuhvatljivo, neobuzdano navaljuju:  ovog puta se nećeš izvući bez celovitog dela.  O nama. O nama si govorila onda kad.. ah sad će znaju. Kad pročitaju, ima sve da znaju! Rukavica je bačena, kao kocka” i ja moram da pišem, iz straha da ne izgubim razum, ali i da dokažem..  neka se rasplete isprepletana mreža oko oslobođenih prstiju. Dobro me čitajte.. To su one: Knjige. A one ne vide činjenicu da ja više nisam ništa – ponajmanje Pisac. Ipak, one me teraju i teraju da pišem, da izvršim krvavi ritual, opsenarski čin i iako sam napisala jednu savršeno celovitu zbirku priča, to je bilo u zlatnim godinama, jeziva slučajnost, rečenice vođene kao loši poslovi, ukrasi kao preterana maskara na veštičjem liku ogrubele matore.. starice.

Već mi je sedamdeset. Nisam imala nameru. Knjige to ne razumeju. One su uzbuđene, one gore od želje da otpočnem svoj stari posao.

Ne postoji ništa na ovom svetu što me može zaštititi od njihovih zlih namera. A bila je tek slučajnost, to što se dogodilo, proistekla sama iz sebe i moram početi, odmah početi..  Priželjkujete da znate o čemu zapravo govorim, hožete da budem sažeta, pa i crnohumorna, ali da skratim….

  • Ali, ko ste vi? Pišete li ili ne? Neko vas tera? Sprečite stravičnu nameru, zašto mene davite s vašim “oslobođenim prstima?” Ili mislite das am dovoljno luda da od vas očekujem ikakvo razmno objašnjenje?
  • Isto mogu ja Vas da pitam ko ste dođavola vi. Ali, razgovor mi je ugodan, te mi ne mari da se izrazgovaram, znate kako kažu, u početku beše glas u glavi, a tek kasnije nadođođe slova. I krvavi pakao sačiniše slova.
  • Budalo!
  • Možda jesam, ali retko ko, pa i najsmeliji umetnik začuje, za života zvuk svog glasa. Onog.. pravog. Znate li o čemu govorim? Moje digresije, upadi i lutanja od teme dovode do iscrpljivanja, da, zbog toga je moje delo još u dvadesetima ocenjeno kao beznačajno, sećate li se toga?
  • Sećam se da su vaša dela lišena artikulacije, da je pisati, za vas, pisati jasno, sažeto, britko, kao da vodite strahovitu i unapred izgubljenu bitku.

Niste heroj. – rekli su – vaša fragmentarizacija, nedovršenost, nesposobnost pripovedanja jasne, pregledne storije u manje od 200 reči, pa kakva je to rabota nagrnuti na hiljadu.. hiljadu reči, čak i dve,  to je čudovišno, vaš barok koji prelazi u rokoko, pa kako će to čitalac sve ispratiti! Da ste manje komentarisali već postojeću situaciju, možda biste uspeli, ali ne, vi, u oholosti, ne shvatiste da vidi čitalac sve i bez komentara vas, sveznajućeg pripovedača.  Niste sveznajući, gospođo Confuzione, šta vi znate o ekspresiji supstancije, a nama zamerate!  Čekali smo da izađete ili se makar snađete u kovitlacu vaših storija koje liča na buncanje samrtnika… A sad lupate po tastaturi i ta buka koju pravite je poput udaraca bičem – besnog vetra…   To je udar – udar po tasterima, besno, vulgrarno, pohotno, zašto? Zar ne bi bilo mudro nežno spuštati vrhove jagodica na njih? Ali, ne, isuviše je to vulgarno, ta izražajnost nedostojna vaše domišljatosti, vi niste rađali priče, no izrode! NIje to.. vaše… nikakav dragocen nakit, to je buncanje, razumete li, buncanje neumrlog!

-Ah! Ali, dopustite mi da završim.

-Tako reći, da počnete?

Svesna sam da moje priče nisu u čitaocima izazivale radost i slast. Zamalo da pohrlim za pištoljem kad to shvatih.. Znate već. Da sebi raznesem mozak

-Vidite kako to može jasno da se kaže!

-Vidim! Slušajte.. Nemam u sebi lukavštine da načinim da izgleda isuviše dubokoumno ovo što sam rekla. Tako mi je kako mi je.  Nemirnih pokreta, crvenoga lika k’o u nevine Actečke devojke ili poglavice Džeronima, a sve je to od nervoze, jer je  u grudima nevoljenost, a hladno je tad oko srca, tako hladno.. kao da se u meni  rascvetava ledenica, dok se uzavrela glava kotrlja neobičnim svetovima. Tad rečenice zavrve i nemoguće je da stanem!

Imadoh neprijatelje najljuće, prijatelje klevetnike, a u jednog Bruta svoga bejah raskalašno zaljubljena, te na vreme shvatih, hvala pameti što mi je do neba, da u teškim prilikama u kojima sam se obrela niti najveći genij ne istraje i ne održi se ili makar, ako uspe da pređe preko kala, to učini i iskoprca se iz živoga blata na obalu spasa, prljav  do bola i nedovoljno čitav.

A ljubavni jadi, oni bejahu ponajviše krivi što ne istrajah u  uzgajanju talenta ili makar želje da se naučim sažetom iskazu.  Jer zbi se gore! Shvatih da to uopšte ne behu ljubavni jadi, makar s početka jesu bili, do trenutka kad je moje srce potpuno umrlo. Do koronarne smrti. Tad nesta i duh lakoće, mladalačko ludilo prođe, kao i vedrina čistote. Pronicljiv bol me probadao dok hodih okolo po svetu, grčevito se savijaći u mukama,  pipajući naslepo i tragajući za sumornim, bednim slikama.

Prezrena, odbačena, ostavih se promišljanja, te mi rečenice, ranije oštre kao mač postadoše nezgrapne, oštrica mi otupi, pisah sve ređe, bez volje, na silu i misli mi postadoše iskrzane kao ostaci odrane kože kojima je Kolumbo ukrašavao svoj bikovski vrat, a behu to kaiševi kože žrtava koje je bacao izdresiranim psima – upravo je izvor mog jada ličio na Kolumba.  Smejete se?  Ne veseli oči hor muza u nenadmašnom zamahu romantične lepote,  sve ono što zavređuje divljenje, izaziva suze ganuća u očima, katkad čoveka zaludi i strvina..

(ne ovo nije digresija, uvrnuti bonton izvinjavanja zbog nagona da se bulazni u tekstu, neka vrsta OCD – a, ako hoćete dijagnozu – ukoliko bih izbacila ovu misao, izbacila bih deo vlastite utrobe, a reči su moćne i vraćaju se s vražjom osvetom preteći da će otkriti najbudalastije misli – često sedim u mraku i razmenjujem koju s njima, zureći u okean njihove moći, iscrpljena,  iznurena)

Tad napisah svoju priču po kojoj me još pamte u kojoj razborito, sažeto i sve suprotno od Apolinera..  vidite kako se ja nejako izražavam..   odlučih da ako propadnem, učinim to kako valja i propadnem do kraja, udesih na svaku nesreću koja me zbila  po koji latinski citat da potkrepi istinitost dovoljno da čltalac shvati da san svoje mane dobro promozgala i da mi na um ne pada da se pera ponovo latim,  a da zazvući opasno i teško, besomučno i nerazumljivo tek toliko da čitalac otreska bunt papira o glavu., te me ne liši nadanja da se na putu životnom koječemu naučim i otkrčivši svaku poteškoću svom izražaju, peru ponovo vratim.

Ali, umesto, toga, odlučila sam da odem.  Događalo se brzo, poput epifanije, u trenucima koji nadođu kao pokajanje nad svetom i umom sveta, kad sve postane očigledno, isuviše očigledno i iz neba izraste munja u obliku raspukle ruke, uperi kažiprst, dok munjevito saznanje obgrli mučenika ili oslobođenika (dođe mu jedno te isto)gorućim oblacima, oblizujući ga crvenim jezicima.

Taman da stavim sve svoje stvari u retro kožni kofer, skupa sa, Orlandom, sestrama Bronte i bežičnom tastaturom ne verujući da radim ono što radim,  da se zauvek okanjujem majstorisanja oko rukopisa, da mi je dosta pisanja i brisanja, suprotstavljanja književnim konvencijama, te da one nisu ništa drugo do maska ludaka, taštog i arogantnog,  cirkusko – zabavljačke karnevalske lude koja priča besmislice ogrnuvši se oreolom iracionalnog načela. Bila je to  maska kazivanja, intelektualno deficitan tekst, ljigava salata od reči, dar umnobolesnih koji pišu isto što i ja, samo s većom lakoćom, rekoh to, proglasih se javno neuračunljivom putem elektronske pošte u nameri da obavestim bezazlene, vesele i vedre pisce, urednike i one koji se osećaju tako, s malim trudom iznašavši osobitosti u svakoj rečenici koju bi izgovorili ili nadrljali,  ti gorostasima napisah i izlistah priču u kojoj sam samu sebe servirala u fusnotama, kao freniju šiziku kojoj samo čarobnjak ili kakav drugi veštac može pomoći, zdrava ja bila, da o svom krivom putu zborim pravo, a još uspravnije kičme se po njemu krećem – ukratko o svemu zabeleženom u niskosti svog dela i svoj truleži što je iznađoh u srcu, drhtureći na rubu propasti, na margini, ako im je tako draže

Izvestih klevetnike, neka popucaju od smeha, poljubih zmiju, a i samu bih sebe poljubila u bezumničko čelo kao što se ljube mrtvi i sve to sročih što sam učenije i rečitije mogla,  rešena da napišem grčevito, ali izražajno pismo zveri ljubavi koja me je mučila, da upitam zašto mi je život zagorčan, da zavijam u mukama, da me skoliše noćne more i da boravim u podnošljivom stanju podanika koji mrzi svog gospodara, te da san sve svoje strasti davno pripitomila kao divlju životinju.

“Želim samo mir. Vraćam ludilo nazad bogovima i da…  imam puno vremena, možda isuviše mnogo vremena da popričekam da mi se razum vrati, a dotle, spoznajom sopstvenog nesvesnog, spremna sam da se otisnem u bilo kakvu avanturu, pa čak i s tobom, s priručnikom o ludilu, Erazma Roterdamskog kroz život da me vodi.”,  ni sama nisam mogla da sebi osporim snagu i odlučnost u rečima da svoj jadni položaj dokusurim jednom za svagda,  jer kako dodah: “Bojim se da je nemoguće, u ovako jadnom stanju, iko ikoga da poštuje i voli”

uz potpis: INVITA MINERVA

Kad se malo pribrah, obuze me mirnoća potpunog očaja i bi mi lakše, kad najednom…

Leila Samarrai, Dnevnici 2004 – 2017, Uskršnja priča na horor način


16.4.2017

Kažu čak i mudriji od Imhotepa da postoje oni u kojima prebivaju izvorni svodovi i drugi elementi, od prve samoće, kroz zlokobje vekova,  do mene sada, u snu, dok besnim, a velik je bes moj, zapečaćen u grlu. Lome me slogovi strave ispod valova pljuvačke dok povraćam u slomljenu wc šolju svoju mržnju kao besno pseto.

Još jedna noćna mora, odvratan čin koji me pustoši kroz vožnju noći. U njima sam rob, a utvare i projekcije, kreacije podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čine bezakonja.

Okolo mene, noćas, bejaše  praznina. Ispred mene put koji je vodio tragom smrti.  Ispod kapaka se smrt komeša u snu, besciljno me vodeći do kraja puta gde je klanica, tuku se robovi, taj bezvremeni esnaf, svedoci bezakonja, večna publika, oni tapšu dvojici gospodara  I pevaju:

Kad ono tvoja oba sina uđoše

U nevestine odaje… 

Jedan od njih beše levijatan.

Drugi – Abraksas.

I obojica stadoše ispred mene,  ali ne stajaše na zemlji, no lebdeše. I oko njih beše beskrajan krajolik. I obojica mi ponudiše ruku, da im budem nevesta i da im služim.  I govoraše mi da moj odgovor čekaju sa velikim nestrpljenjem.

Tad iskeziše očnjake i lica im posiveše. Abraksas me ošinu bičem, a Levijatan sevnu k njemu očima i zgrabi me za ruku da me vodi.

„Kuda idemo“

„ Svetovima nedostupnim“

Na to shvatih da mi zubi drhte, a kosa mi je seda. A Levijatan mi reče: „Ja ne marim za to. Utrimo, draga, zajedno, putevima tame”

I vodio me drevnim gradovima i letesmo zajedno, a ja hvalih njegovu mladost, zaboravivši ko je, jer mi je učinio počast. I svratismo u vrt u drevni grad Herakleon, na dnu mora gde on poprimi svoje obličje kita.  Ali, ne beše mu telo izduženo, niti je imao peraja, niti čeljusti, no beše otečeno, nalik na leteći, toplovazdušni balon.

„Bezbedna sam na dnu mora. On ima očnjake stvorene za ubadanje. I imaše silnu vojsku. Oko njega su marširale do zuba kopljima i štitovima naoružane žabe, a morski pas mu je lizao ruku u znak poštovanja, ljuspičav i jednook.  Tad Levijatanu naraste nos, usta mu se raširiše, a očnjaci probiše zenice. On isplazi jezik, po kojem su plesale pirane, krv šiknu dok je jezik nestajao, a nokti su mu rasli, post mortem, jer moj suprug beše umro na zlatnome tronu, u zlatnoj palati, na dnu mora.

„Mi smo ga ubile“ – ščepaše me nečije ruke. Osetih snažan bol. Bejah probodena oštrim, dugim bodljama morskih zvezda, kruna od trnja.

Tad kroz vodu zapliva Abraksas bičujući nevinog čoveka kome se na glavu sjatiše sve morske zvezde potopljenog Herakleona,  načinivši mu krunu od trnja. Ukočih se, spopadoše me grčevi, osetih sev i palež i celo telo mi prekriše pečati.

I iz svakog pečata zašiklja krv kao gejzir dok se Bičevani smešio, a morska čudovišta mu glodala glavu.

„Hristos se rodi, ‘ćero“, zaurla Čovek koga je Abraksas bičevao, dok su mu iz tela izrastala krila, na leđima i na rukama i krila behu prepuna očiju, nalik na Arga. Tad mu se i lice raščetvori ion mirno reče: „Ubij se. Pucaj sebi u glavu ili preseci vene. Nemaš zašta da živiš. Kasno je“, a ja odleteh iz dubina ka još nedostupnijim svetovima grozne crne beskonačnosti, prešavši okeane, pustinje, drevne gradove, zvezde, staru Zemlju, Veliku Pustinju po kojoj behu razbacana i raskomadana tela nomadskih plemena. Vodila sam drevne ratove,  na azijskim i afričkim granicama, sve do Kine, kao ratnik za dinastiju Tang i spoznah kako je biti muškarac. Nije mi se svidelo. U Indiji svedočih padu Gupta carstva, a dođoh i do Japana gde sam neko vreme u periodu Kamakura živeo  i radio (opet) u miru,  kao proslavljeni briljantni student keramičke tehnike, a zvao sam se Kato Shirozaemon Kagemasa (takođe poznat kao Toshiro)

Plutala sam haosom ne duže, činilo se od jedne sekunde, kad sam se, napokon, obrela, kao devetogodišnja devojčica u svojoj staroj porodičnoj kući, u Dragoljuba Milovanovića Bene – 58, u Kragujevcu, gde me je, blaženog osmeha, čekala mila baka.

„Kurvo mala! – iz usta joj je bazdilo na džibru, brutalnog sastava. Rakijčina od koje svaka ispičutura koja drži do sebe načisto pobrljavi.

„Hristos se rodi, bako!“

„Hristos! – preteći se približavala u slow motion maniru, gotovo dosadno usporenih pokreta, ne kršeči Njutnov zakon, jer kao i Godzila, moja baka beše pozamašna…

Ugledah vlastitu smrt, dok su me oko grla stezale  ogromne, mesnate ruke i ja ne mogoh da se oduprem njenoj strašnoj moći dok je vrištala:
„Gde je bio Hristos kad se šaputalo o izdaji i zloći! Muškarci, muškarci! Kolju ženu i čereče! I stoka se bolje tretira pre klanja! Mnnnnnmmnn…  Uzgajaju ženu da pere sudove i raširi noge za seks! Kurci im k’o noževi, zabada dok se ne istroši! Prljave prljave… Svinja je to! A i on, Milisav, bio je svinja, jedna svinja na ženu (mene!) još prošlog proleća, kad me je pokupio na dogovorenom mestu tamo ispod prodavnice.. mnnnnnmmmnn….  Gadilo mi se! Jeste, jeste! Ali, šta sam mogla, kada moram moram! Teraju ženu na to! Na gadni seks! Odkada se rodi!“

Sledeći kadar bio je statičan. San se opredelio za tehniku produženog kadra da bi moja baka mogla da recituje kao Pindar, dok su joj zubi strugali moje ručne zglobove još uvek natopljene krvlju od prethodne stigmate.  Umrtvljena scena. Umirem u teskobi, dok me pluća peku. Utapam se u ponoru smrti koja ne prestaje.

„Ubij me više“

„Ne mogu, ne mogu, nemam kad, moram da slikam! A ne mogu da slikam! Čeka me gomila sudova da ih operem!“

„Da ih opere! – nasmeja se neko – baba pusti malu, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

„Gde je Zeleni venac?“

Ulice udaraju o ulice, o zidove koji traže nove zidove. Vijugam lavirintom. Nalazim se u Beogradu i polako idem ulicom, sudarajući se sa bolničarima koji istrčavaju iz zapaljene bolničke zgrade:

„Ameri“ – nakezio se prolaznik.

„Ma kakvi Ameri, reci mi kako da nađem Zeleni Venac!“

„Ne deri se na mene – oči su krvavo blistaju na nejasnom liku – rekao sam ti, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

U tom trenu, Beograd i Kragujevac su se stopili u jedno.

Dah više ne stiže do pluća.

„Mislila sam da me je voleo..  Za čerečenje, da!“, stisak biva jači.

„Kažem!“  ZVAĆU KONTRAPOLICIJU.

Osetih drhtaj ispod grudnog koša dok sam se borila da udahnem vazduh. Usne poseduju hitnost dok izgovaraju poslednje reči…

„Ne ne ne ne! Niko mene neće silovati!“

Budim se.

„Ne zanosi se. Nisi mrdnula iz Kragujevca. Još uvek ležiš tu.. sa nama… „, ispred sebe vidim raskomadano lice Kontrapolicajca stradalog na poslu, moje bake u strastvenom zagrljaju sa Milisavom, i silan narod iđaše iza njih, i Pikti, i saraceni, Sirijci, Babilonci i Lidijci i svako od njih nosaše na ramenima svog kralja, a najjači od svih beše zlatni Levijatan, u originalnom obličju kita, mašući sretno perajama kad me vide, dok njegove reči: „Vaistinu se rodih, draga“, nije ispratio moj vatreni urlik…