Boris K. između Scile i Haribde, Leila Samarrai


BORIS K – MULTIVERZUM I ALHEMIČAR

Uobličavajući u svojoj mašti SF (nedovršeno) delo koje nosi bajkolik naslov Bila jednom jedna republika, https://leilasamarrai.wordpress.com/2012/05/17/bila-jednom-jedna-republika-rim-sf-satira-1-deo/ vec osmislivši naslov, znala sam da kontradiktuje fantazmagoričnim počecima bajki koje su možda I mogle da se dogode? – pojam Republike, koja sugeriše pojam vlasti (uostalom, koren reči potiče od latinskog res publica,što znači, javna, politička stvar. Doduše, bez želje za politiziranjem, kod nas politika jeste na neki način bajka, ili makar u njoj postoje maštoviti pripovedači istih. Stoga, stekoh utisak o dvojakosti pomalo provocirajuceg naslova.

Borisa K sam napisala vođena idejom da iskoristim određene mogucnosti koje su mi date, možda nekima, omraženom platonovskom inspiracijom (jer u antici, verovalo se da se odnosi isključivo na pesnike), ili ako se opredelim za dramatičniju verziju “umetničkog krika”, u papir vriska! – bila bi to uperena satirična ili uperena pesnica jednog satira u lice turobne svakodnevice. Zašto bas satira? Zar nije bilo logično da se opredelim za horor kao scenografiju ili splet motiva u okviru žanra koji bi se podudarao I savršeno odgovorio, gotovo art-terapijski, kroz Hellraiser električno praznjenje, nakon čega bih dozivela katarzu, kao I čitalac nesto okrenutiji realizmu, da ne kažem pesimista?

Možda je to moj način da preživim apokalipsu koja je odavno počela, a beg u smeh, sprdanje, parodiju, oduvek je bio način da to učinim.

Umetnici, bilo da su vizualisti ili literate, traže sistem kao orijentir – reklo bi se. Tragaju za žanrom, ili pak, on češće njih pronalazi. U misticizam stvaranja nisu prodrli najbrilijantniji umovi, osim da je mistika stvaranja traganje umetnika u čijoj svesti se nepoznanicom iz nepoznatog izvora stvaraju svetovi, postavljaju pitanja I nikad ne dobijaju odgovori. U čemu jeste draž.

Boris K jeste beli kvadrat na beloj pozadini. Boris K. je čista apstrakcija, bespredmetno biće sa milion tumacenja jer kameleonski može biti svako. Jedinošto Boris K nije, to je, mozda nespretno rečeno, negacija. On je afirmativan I nikada ne očajava, jer Boris K je multiverzum. Stoga, ako Boris K očajava, budite uvereni da njegov dvojnik u paralelnoj Republici, kao I u alternativnoj istoriji prve knjige u kojoj figurira kao lik, radi potpuno suprotno, za dobrobit čovečanstva. Dakle, negde tamo, sa druge strane postojeće Republike, možda iza horizonta, nalazi se multiverzum Borisa K gde je sve po smislu suprotno stanju koje vlada u našoj Republici, gde Boris K upada u najnezamislivije situacije koje su bliske suprematizmu po svojoj apsurdnosti, bliske nadrealizmu (često dolazi do skokova Borisa K u nadrealizam, mada se on najčešće, poput Gulivera sreće sa Liliputancima, čija su supstitucija Kanalizanci, u nekoj vrsti podzemlja, dakle, bliži je podrealizmu.

Šalu na stranu, kao sto je suprematizam prolazio kroz faze, tako je I Boris K prolazio kroz ovu zbirku priča kroz odvojene, iako apsurdom obojene, ipak smisaone, zaokružene celine, kad se, na kraju svog putovanja, makar u ovom serijalu, priblizava budizmu I okreće duhovnosti, tačnije, daje recept čitaocu za bitisanje u univerzumu u kojem smo pogođeni tuznim smislom, a čije je on ogledalo, doduše, kao multiverzum, možda je Boris K, sada među nama, možda ste upravo vi Boris K, a ako niste, svakako imate potencijala da budete, jer je Boris K alfa I omega, superheroj, Johnny Bravo, naučnik, staklorezac, lutalica, džentlmen, Čaplin koga juri policajac, a I policajac koga juri Čaplin. Istini za volju, dobro se znamo Boris K I ja, figurativno govoreći, ali mi često izmiče ili čak I sama u stvorenom liku otkrivam nešto novo, možda kakvu podsvesnu ideju, jungovski arhetip, zakasneli proces osvešćivanja I sazrevanja već intuitivno napisanog dela.

Boris K, moler čaplinovskog tipa, bremenit metafizičkim tajnama ni mene kao kreatora ne ostavlja ravnodušnom, iako su mi verovatno date superherojske sposobnosti da istražim suprematskim kvadratom uokvireno ljudsko biže (ukoliko pretpostavljam, gledajući kroz antropološku prizmu, da Boris K. jeste homo sapiens, a ne geometrijska figura koju je moguće upakovati u poštansko pismo I odaslati na najneverovatnije destinacije)

Boris K. je putnik kroz vremeprostor koji prelazi takve razdaljine, da izaziva zavist kod Gulivera.

Iskreno se nadam da će Boris K dotaknuti ljudsku dušu čitaoca koji je odlučio da se suoči sa istinom našeg vremena I nosi pritajenu, osvešćenu gorčinu u srcu.

Jedan veliki reditelj nazvao je Srbiju ukletom zemljom. Ja sam joj izmislila spasilački patent – to je Fenomenopublika- no, da li je ona tako idealna kako se to, iščitavajući prve redove, čini?

Možda pronađemo zajedno odgovor ulaskom u petu dimenziju, kako sugeriše sugestivni glas Roda Serlinga, tvorca antologijske Zone sumraka.

U priči Votka, Boris K definitivno nije kvadrat – makar, na početku priče- on je posmatrač ispražnjenog frižidera, obilat u ljudskosti nađubrene strahom. Ali ne, on nije kukavica, niti je kukavičluk motiv njegovog straha. Čega se Boris K boji? Ovde uvodim hiperbolu. U znaku već pomenute Zone sumraka, za njega je moćna frau beskrajna kao svemir, neiscrpna kao mašta, a njen autoritet I trajanje večnije od beskraja. Tako, u mašti čitaoca, gazdaričin lik, sa grotesknom personom preko lica čiji je deo smešnog kostima kukasti krst, ona narasta do guliverovskih visina što je upravo multiverzično njenom odistinskom smislu I u tome leži groteska. No, upliv iz treće dimenzije se javlja da malo “zamuti stvar”. Obična, pohlepna veštičara, odraz tipičnog srpskog stanodavca koga sam imala prilike, nažalost, da artikulišem kroz realno doživljeno, pokazuje malograđansko zanimanje kroz nebulozna objašnjenja kasirki u prolazu, dok joj se, u alternativnoj realnosti, serlingovsko-zonosumračnoj dimenziji Boris K obaška klanja.

Tako ovaj čovek-kvadrat pomalo oživljava, stegnut primalnim nagonom, suzdržavajući se da ne ispusti krik pretka nam hominida, bojeći se groteskne gazdarice frau Susie išarane kukastim krstovima (primedba: njegov strah je u funkciji karakterizacije groteske moćne frau), (sukob ideologija – komunizam u kome sam, moram da naglasim, provela nekoliko godina, ali sam bila naučena utopiji komunističkog raja, još kao dete, u čemu nisam odskakala od mnogih) Devedesete su svedočile početak raspadanja koji je doveo do današnjih,  gotovo apokaliptičkih događaja)

Boris K naivno (da li?) veruje u ideale za koje se borio, što je opet groteska unutrašnjeg stanja Borisa K. da li mu verovati? Da li je Boris K lažov? Ili je to samo maska spram doživljenog, ali prikrivanog užasa onog koji pokušava da preživi tranziciju dužu od 11 godina, kao gubavac I kao gubitnik. Ovo parče multidimenzionalnog ogledala-tumačenja Borisa K jeste parče stakla koje se zariva u njegovo ljudsko meso. Boris K je zapravo apolitičan. On je obično, ranjivo ljudsko biće koje plovi između Scile I Haribde, ne kao model ratnika, mada u njegovoj naoko mirnoj plovidbi ima odisejske ljudskosti. Boris K pokušava da se prilagodi kako ne bi bio optužen, prozvan, ubijen, proždran.

U to ime, on ispija čašu, iako ne pije (kako priče dalje teku, a nadam se da će čitaoci imati prilike da se susretnu sa avanturama Borisa Vremeplovdžije u prvom delu romana (mala satirična igra inverzijama kojoj nisam mogla da odolim, mada nisu svi razlozi bili satirične prirode, neki od njih su bili u kontekstu vremena I nastajanja dela, te se ne mogaše predvideti- Tako nasta drugi deo, a za njim prvi)

Dakle, kako priče teku pred očima I u nastavku romana u koji je Boris K balzakovski ušetao, Boris K sve više se odaje alkoholu, da bi u Bila jednom jedna republika I deo poprimio lik brilijantnog naučnika I majstora za teleskope, kao I čistača Galaktičkih hala) koji se trezni u samo prekopotrebnim situacijama.

U to ime, on menja oblik. Boris K postaje homunkulus u staklenoj bočici, alhemijski proizvod, distorziran model ljudskosti.

Leila Samarrai

DODATAK:

Proèitao sam vašu Samaru i iznenadio se kako je to dobro napisano sa potpunim uvidom u lokaèni kolorit i psihu, a kao prièa potpuno razvijena i obradjena, podsetila me je na Samerset Moma što je svakako kompliment.

“Bila jednom jedna republika” https://leilasamarrai.wordpress.com/2012/05/17/bila-jednom-jedna-republika-rim-sf-satira-1-deo/ sam pregledao, zadivio se naporu koji ste
uložili da svu tu istorijsku materiju savladate i da je obradite u savremenom, parodijskom i višeznaènom smislu.

Odlièno pišete i bilo bi šteta da to ostane poznato samo uskom krugu vaših
poznanika… Sve ostalo je pitanje sreće, snalažljivosti, upornosti, eventualno provokacije.. I novca ako imate moguænosti da finansirate objavljivanje svojih knjiga, ili pronadjete sponzora…

Srdacno vas pozdravlja
Milivoj Andjelkovic

http://www.amika.rs/

 

ИВАН ГЛИШИЋ, Ivan Glišić, dve recenzije “Drugo rođenje tragedije” i “Mrak će razumeti”, Leila Samarrai/English


ЛЕИЛА САМАРАЈ, МРАК ЋЕ РАЗУМЕТИ, ИВАН ГЛИШИЋ, КЊИЖЕВНИК

ЛЕИЛА САМАРАЈ

МРАК ЋЕ РАЗУМЕТИ

ПЕСМЕ

На самом почетку, Песникиња се обраћа читаоцима појашњењем да су њени стихови Истина од камена спевана. Кренувши стазом коју нам је утрла Песникиња, уверио сам се у истинитост њеног обраћања. Завршивши дружење, путешествије, с њеним стиховима, као да сам у руци држао не папир, не камен, него Призму. И не од стакла, него од дијаманта, а дијамант и јесте камен у свом најтврђем облику. Стихови Леиле Самарај имају изглачаност Призме, у смислу савршенства стила и језика, где и најмања и најбезазленија језичка омашка, или грешка у интерпункцији постаје спотицање. Код песникиње, дакле, нема овог спотицања. То је о спољашњости Призме. Нутрина Призме, одликује свеколика раскош мудрости у овим стиховима, која наликује на раскош боја у Призми, која се јавља кад у Призму урони Светлост, а та Светлост је појединачни доживљај онога што Песникиња нуди читаоцима. Пева Леила Самарај о Бићу и Небићу у свакоме од нас, о нашим Остварљивим и Неостварљивим стремњењима, које песникиња назива Цвет Лета.

Кроз Призму Леилиних стихова преплићу се Лепоте, заповести и Ратови. Самим тим, ови стихови постају Безвремени или Свевремени. И више од тога. Доказ су да кад су пред нама врхунске песме, постаје небитно да ли их пише Песник или Песникиња. И потврда да нас за њих надахњује и обасипа нас њима Ум Апсолута. А он надахњује и обасипа Каменом истином, истином Призме, Истином Дијаманата, само одабране. Несумњиво, Леила Самарај је – Одабрана. Отуда, не чуди што је своју књигу насловила са МРАК ЋЕ РАЗУМЕТИ.

Леилине песме и јесу уперене против мрака у нама, па ће их и најтврдокорнији Мрак разумети и повућиће се пред налетом Светлости и Спектра који избија из сваког стиха наше Песникиње.

ИВАН ГЛИШИЋ, књижевник

 

Ivan_Glisic.jpeg

Ivan Glišič Wikipedia

https://sh.wikipedia.org/wiki/Ivan_Gli%C5%A1i%C4%87

Ivan Glišić (Serbian CyrillicИван Глишић; born 1942) is an intellectual, writer, artist, journalist and songwriter who achieved prominence both in Serbia and across the former Yugoslavia. He was involved in the Yugoslav pop and rock and even folk music scene, and beside his mainstream success, being one of the pioneers of the Yugoslav punk rock, he also gained a status of an underground culture celebrity.

ЛЕИЛА САМАРРАИ
ДРУГО РОЂЕЊЕ ТРАГЕДИЈЕ

АНТИЧКА ДРАМА НА НАЧИН УКЛЕТИХ ПЕСНИКА

Противник сам писања рецензија и критика у поводу било чијег и било којег остварења, јер ‘колико људи-толико ћуди’. Сви смо субјективни. И више субјективних чине објективно. Самим тим, ако иза нечије процене не стоји нико, или стоји неколицина, ма колико дело завредњује свеколико пажњу остаје, нажалост, постранице. После читања ‘ДРУГО РОЂЕЊЕ ТРАГЕДИЈЕ’, Леиле Самарраи, можда ћу бити усамљен у мојим импресијама – утисцима, илити процени да нам ауторка враћа веру у постојања и цветања праве литературе и правог језика, у ово време ‘подстојања лажног језика’, и лажне литературе. У ово време постојања ‘апокалиптичних дивних чуда’, која самозвани уметници не виде, јер не желе да виде, или, што је још страшније – нису способни да виде, ‘слепи су код очију’, чим се баве тематиком и личностима чије је место на бувњаку, а не у уметности. Отуда, Леила Самарраи каже: Мој Пакао није овде! Њен Пакао није плитак, њен Пакао је дубок, онај прави, у нама и око нас, звани Живот Без Маске, Живот Без Лажи и Лакировки, пред којим већина остаје затворених очију, и спуштених прозорских капака, а који нас прати од Искона, од постанка човека, без обзира да ли је човек Божјих руку дело, или дело руку Ванземаљаца, или мутант укрштања хомосапијенса и астериоидних анђела. О овом Паклу казивали су нам антички уметници. Живе воде њихових живих речи, и живих тема, бујале су и у Дантеу, потом у Верлену, Томасу Елиоту. Ево их и у нашој Песникињи, која се калила у правом Паклу, те не бежи од њега у гламуром и кичом распеване и разигране Балове под маскама, самозваних уметника. Они нису ни њено друштво, јер је, рекосмо, друговала са Еурипидом, Аристофаном, Овидијем, Софоклеом, Дантеом, Верленом, Елиотом… Казује нам Песникиња, у Другом рођењу Трагедије’, кроз форму античких драма и начином певања уклетих песника модерниста, о нама, Снебивљивим Зверима, о нашем Црном Еросу, о нашем Ћутању и Нећутању, о Вриску и Шапату, о Окованом дрву, о Сферама странпутице, о Размени отрова, о Слеђеним висинама, а с једним јединим циљем: За Тамо и Овде, за Сада и Никад. У значењу библијског ‘самопрочишћења и самопокајања’, јер једино тако може се остварити до профаности, кроз векове истицано: Воли ближњег свог, као што волиш себе.
И на крају свега, остаје утисак да је Леилина појава, појава цвета на буњишту наше нове литературе, тамо где му није место, али ту је и надање да ће оваквих цветова бити све више и да ће прекрити ружно буњиште које унижава и уништава нашу свеколику духовност.

ИВАН ГЛИШИЋ, књижевник

 

 

LEILA SAMARRAI, DARKNESS WILL UNDERSTAND, IVAN GLIŠIĆ, WRITER
POEMS

At the outset, the poetess addresses the readers with a clarification that her lyrics are
truth sang of stone. Starting the path that Poetess set out on us, I was convinced of the veracity of her speech. Ending the companionship, travelling with her verses, as if I held in my hand neither paper nor stone but Prism. And not a glass prism, but a diamond, and a diamond is a stone in its hardest form.

The Leila Samarrai’s verses possess the smoothness of Prism, in the sense of perfection of style and language, where the smallest and most careless linguistic error, or punctuation error, becomes milstone. The poetess, therefore, does not have this stumbling block. It’s about the exterior of the Prism. The interior of the Prism is characterized by the sheer splendour of wisdom in these verses, which resembles the splendour of colour in the Prism, that occurs when the Light is immersed in the Prism, and that Light is an individual experience of what the poetess offers to the readers. Leila Samarrai sings about Being and Non-Being in each one of us, about our Realistic and Impossible Aspirations, which the poetess calls Bloom / Flower of Flight / of Summer. (a pun in Serbian – meaning: depending on the accentuation)

Through the Prism of Leila’s verses, Beauties, Commandments and Wars are intertwined. Consequently, these verses become timeless or more timeless. And more than that. The proof is that when the top-notch poems are before us, it becomes irrelevant whether they are written by a poet or a poetess.

It is a confirmation that the Mind of the Absolute inspires and rains on only The Chosen Ones.  It showers them by the  Truth of the Stone, the Truth of the Prism, the Truth of the Diamonds, Undoubtedly, Leila Samarrai is – the Chosen One. Therefore, it is not surprising that she has titled her book with Darkness.

Leila’s poems are directed against the darkness in us, so even the most stubborn Dark will understand them and will withdraw before the rush of Light and Spectrum that erupts from every verse of our Poetess.

IVAN GLISIC, writer

Ivan Glišič Wikipedia

Ivan Glišić (Serbian CyrillicИван Глишић; born 1942) is an intellectual, writer, artist, journalist and songwriter who achieved prominence both in Serbia and across the former Yugoslavia. He was involved in the Yugoslav pop and rock and even folk music scene, and beside his mainstream success, being one of the pioneers of the Yugoslav punk rock, he also gained a status of an underground culture celebrity.

“The Second Birth Of Tragedy”, Leila Samarrai – ANCIENT DRAMA, the parnassian accursed poets way

I am opposed to writing reviews for any and all accomplishments, because ‘different strokes for different folks.’ We are all subjective. And more subjective make it objective. Therefore, if no one is behind anyone’s judgment,   or there are a few, no matter how much the work deserves all the attention, unfortunately, it remains sideward/on both sides.

After reading ‘THE SECOND BIRTH OF TRAGEDY’, by Leila Samarrai, I may be lonely in my impressions – the impressions, or the assessment that the author restores to us the belief in the existence and flowering of true literature and true language, at this time of ‘fostering false language’, and false literature . At this time of existence of ‘apocalyptic wonderful wonders’, which self-proclaimed artists do not see because they do not want to see, or, even more scary, they are not capable of seeing, they suffer from the’ willful blindness”, as soon as they are concerned with subjects and personalities whose place is on the flea market and not in the arts.

Hence, Leila Samarrai says: My Hell is not here! Her Hell is not shallow, her Hell is deep, the real one, in and around us, called Life Without Mask, Life Without Lies and Lacquers, before which most eyes remain closed, the window shutters down, following us from time indefinite to time indefinite, from the creation of man, regardless whether man is the work of the hands of God, or the work of the hands of the Aliens, or a mutant of the crossing of homo sapiens and asteroid angels.

Ancient artists told us about this Hell. The living waters of their living words, and living themes, also flowed in Dante Alighieri, then in Paul Verlaine, Thomas Elliott There is a  real deal of Hell in our Poetess who was tempering, hardening, toughening-up  and annealing herself in true Hell, she does not run away from Hell into chants and playful ones Masquerade balls of self-proclaimed artists, followed by the glamour and kitsch.

They are not her company either, because, she was hanging with Euripides, Aristophanes, Ovidius, Sophocles, Dante, Verlaine, Eliott…
The poetess tells us, in the “Second Birth of Tragedy’, through the form of ancient dramas and through the way of singing by modernist “cursed poets”, about us, the diffident sort of beasts. about our Black Eros, about our Scream and Whisper, about Shackled wood, about Astray Course Spheres, our Exchange of poison, about Frozen heights, and for one purpose: For There and Here, for Now, and Never. – In the meaning of biblical ‘self-purification and self-repentance’, because this is the only way to achieve profanity, it has been emphasized for centuries: Love your neighbour as you love yourself.
And finally, the impression remains that Leila’s emergence, the emergence of blossoms at the midden of our new literature, where it doesn’t belong, but there is also the hope that there will be more flowers like this and that they will cover the ugly midden that degrades and destroys our all-around spirituality.

 

Zapisi u Tami, moja recenzija, Ja, Pisar vlastite biografije, pokušaj 1


Zapisi u Tami, moja recenzija, pokušaj 1
Dala sam sebi u zadatak da predstavim, na sebi svojstven nacin, neobične događaje koji su me zadesili, u formi autobiografije fragmentarnog tipa, gde su upravo fragmenti neka vrsta zapisa tj zapisi neka vrsta fragmenata, avaj.. reč pravu mi daj! fragmenti su prelom u tekstu koji se može definisati da je poprilicno hermeneutičan, pršti od metafikcije, u opširnim pasusima, bez jasno postavljenih i izostrenih događaja i likova, tačnije njegovog sleda.
Uz autorefleksivnost, Zapisi ipak ne odustaju od stavljanja naglaska na četiri karaktera u teatru pamćenja mene kao pisara vlastite biografije.
Zapisi istražuju arhetipsko u coveku uvođenjem čoveka senke demona Ahrimana koji u nocnomornim putovanjima u nesvesno, nalazi da su autorkine nocne more neobicno zanimljive, a da su izvori psihicke patnje,, utvara i spodoba iz snova, zapravo 4 sasvim obicne vesticare, vile, vestice i jedna sirena koja je postala vampir, inkorporirajuci se u autorkin mozak, a Zapisi su jedina veza izmedju onog sto se zaista dogodilo i mitskog sveta strave nastalog iz imaginacije podrivene nerazresenim sukobom, narocito onog dela koji autorka zeli da kako na javi tako i na snu silovito amputira, ambivalentno rastrgana da podlegne dejstvu opasne, mudre i zle sile otelotvorene u antagonisti, razornom vidu zla.
Arhetipske uloge likova u “Zapisima”, podsećaju na one u bajkama, ali ono sto im je zajedničko jeste da likovi realno postoje i da žele da razore autorku. “Zapisi” su jedini (moćno oružje) koji gutaju njihove konkretne pokušaje da čin daljnju štetu, samim tim sto napreduju, bujaju, plaše sve božansko i demonsko, jer su napisani na taj nacin da savijaju i najtvrdokorniju prirodu, najsamouverenijeg gada, svojim minucioznim, magijskim dejstvom…. – konacno oruzje, prava priroda destruktivne umetnosti, kao oluja deluje i na najprostiji um, crna harizma Zapisa menja licnosti ucesnika koji se medjusobno i ne podnose, a narocito ne redove cije postenje i istinoljubivost treba desifrovati sto konacno odlucju da ucine da nadrealnom skupu koja bi se mogla tumaciti na razne nacine – religijska sekta, dezurni sindikat ujedinjenih zlostavljaca Srbije acca Svi na Jednu.
Kroz retrospektivu *drugi sloj romana i kroz mracni uticaj carobnog pomagaca, autorka uspeva da se seti aktuelnih dogadjaja, onih koji su se zapravo zbili, ali nad njima ne uspeva da ostvari kontrolu, jer je otvaranje volsebnih vrata probudilo u njoj mnoge druge nerasvetljene konflikte. Ulazimo u podrucje magicnog realizma, ludila kao da nikad nije bilo, a opet traje i ne zavrsava se ili se grana u nepriznatim delovima potisnutih secanja koje autorkin ego samo kroz nocnu moru moze da prihvati, da se suoci s necim nevidljivim sto nikako i do kraja ne moze sasvim da opise.
Dobija savete od likova iz svojih drugih romana kako Zapisima pristupati, a Ahrimanove namere nisu do kraja jasne osim da se namerio na jos vece zlo od njega samog – autorkine neprijateljice koje su otpocele udruzeno delovanje protiv Autorke kad je prvi put krocila nogom u Beograd iz krajnje razlicitih i trivijalnih razloga.
U Zapisima, svako psihoanalizira sebe, da bismo shvatili da je Jung bio u pravu kad je shvatio da mrznja moze da se u vidu kolektivne i grupne senke umnogostruci i da spoji nespojivo, pa i one zavadjene, sve samo da se jedna osoba unisti.
U sustini, to je fiktivna reprodukcija nekog vida autobiografije cija je srz – bullying…
Ukratko mi pade ovo na um ovo jutro, a recenzije Zapisa jednom kad bude bio gotov sigurna sam bice duze od samog romana.. u serijalima.
Ovo je stivo koje neko pise citavog zivota, pa objavljuje posthumno, i valja zavrsiti Zapise i objaviti ih, a i pri pisanju i pri citanju, sto Autorka savetuje valja biti mudar i strpljiv.
Ipak, zlostavljanje je trajalo 13 godina. Mozda treba isto toliko vremena da se isto opise…
p.s recenzije Zapisa du u viseslojnoj strukturi romana, opet, deo metafikcije