“Volja bogova”, odlomak iz priče na kojoj trenutno radim


2

 Vrištim, gazeći po gari i čađi, u velikoj spaljenoj biblioteci..  Ne znam tačno gde sam, ali tu se nalazi neki čudak, nosi pločicu roba na izdepiliranim grudima, odeven u tuniku i ogrta;, bosonog, piše: pisar Kalimah,  u uspravnoj pozi, s rukama pruženim niz butine, zaklopljenih očiju i ćelav.

Kad najednom,  videh kako mi prilazi povorka knjiga,  poispadavši, na Kalimahov mig, s jednog od rafova, nalik na gimnastičarke savršeno izbalansiranih tela i umova, uz salto i sjajan doskok, potom, k meni… idu.. rame uz rame, gurajući se,  dobacujući mi zlobnjikave dosetke, jedna preko druge, a i zadržavajući jedna drugu, pa trk, pa stoj, te koja će pre do mene, a sve jedna drugu zadržavaju, opet na Kalimahov mig i videh da taj Kalimah zna ovu biblioteku isto kao što bi poznavao bilo kakvu pećinu ili vukojebinu od zore vremena do trena kad je kometa izbrisala dinosauruse, te da je gospodar knjiga i ljudi svog i svačijeg vremena.

Male zlobnice s naslovima (dakako izmišljenim jer mi behu nepoznanica,  a slova im boje taloga reke Nila natopljene krokodilskim suzama) s glavom grifona ili već kakvog kompozitnog bića, držeći noževe od bronze u dečjim ručicama, zaurlaše:

“Daj žrtvu! Na oltar s njom! Ima da izvršimo ritual, pa da budemo napisane, to je jedini način..”

“E tu su u pravu. U ime četiri izrezbazrene sfinge na ulazu, to bi prorečeno, a ja ću vam, zlih mi duhova loše literature, zarad dobre knjige, jer u ovoj knjizi nedostaju upravo ove vaše i jedino te vaše nisam pročitao, ja ću vam pomoći da ih što pre napišete.”

“Zašto?”

“Volja bogova. I komercijalnog središta Bliskog istoka, doduše..  Kraljici od Sabe se baš pričitala jedna vaša knjiga , za moj ukus eksplicitna kao Hallmarkova porodična drama… kako beše naslov.. problem je što nije napisana, ali ne brinite se vi za to…“

“To sam ja! – uskopisti se jedna podebela knjiga, crvenih korica – nisam ni počela da se zapisujem. Nisam bila čak niti u obradi! Ostale su makar neuređene, slovne greške, spojena slova, gluposti i slično, a ja? Zašto me nisi napisala tog decembra 2005te? Bila san tako romantična. Nazvala si me “Srpske devedesete”, o ljubavnoj sablasti, o bombama, o tome kako avet se sprema oblik novi da poprimi i da si avet prvi put sanjala, a onda je srela u školskoj klupi..”

“Devedesete, prekini, kvariš mi fabulu”, nakašlja se Kalimah.

“Bejah knjiga tvoje prve ljubavi! – odbi njegov upad nesrećna Knjiga o ljubavi – Bejah od svih u tvojoj glavi najzaokruženija,  tako si maštala pre negó što si od mene odustala, pa baš zato.. što si bila najnapaćenija! Te dileri, te ljubav, bombe i devize… sve! Šta čovek poželeti može više od tematke na balkanskim prostorima! pa i korice si mi izmaštala, dok sad kao prosjak idem slovima praznih džepova! Zašto me nisi napisala?”

Knjiga zaplaka…

“Zato što.. iza svega toga.. stajalo je nešto.. nemilo. Kao na groblju. Prosjaci bi se te bojali, a kad bi umrla, a umrla bi brzo jer si umrla davno, hodala bi živa a napisana, lobotomisana i nasmejana, zakrpljena i lepo uvezana, baš kao avet Ljubavi kad je doživela saobraćajnu nesreću… Ostala bi zgrčena, u dronjcima, napirlitana spolja”

“Čekaj.. kakva saobraćajka? Zar sam doživela saobraćajku?”, zgranu se knjiga.

“Prekini”, ugledah Kalimaha u svešteničkoj odeždi kako prosi i zvoni i ide po groblju koje se obrazovalo pod njegovim nogama.

“Jesi, ali si preživela. Bolje da nisi”

“Ćudovište! – uzmicala je knjiga – tebi je bilo samo do fabule, ne i do mene, ne.. ne sećaš se kako smo zajedno na odmor išle i giros kupovale kod Gimnazijalca?”

“Ne samo to.  Da sam te pisala, valjalo bi da budem pripravna za nastavak, a nisam imala stomak za to, nakon onog što ti se desilo, morala bih da napišem još jednu knjigu o tebi i nazovem je “Šilom kroz led” ili Šilo za led, kako ti volja.

Nakon što si postala Beli zombi.. Otkad su te udali za bogatog zidara – preduzimača…

Kalimah se smeši, deluje kao da misli na nešto drugo.

Sve vreme scene, Kalimah duboko uzdiše. Ali, tek tu I tamo. Uglavnom se smeši.

  • O čemu da pišem? O tvojim neurozama, psihozama koje su se stapale s gustim crnim morem ekonomske krize u Srbiji? Kako te je sirotinja prezirala, dok si se kočoperila u fensi odeći po preplašenom podijumu ispred škole svesna da izgledaš kao da si sišla s reklamnog panoa koji danas zovu bilbord. I tvoja sestra Gubernija…
  • Nikad mi nisi oprostila! Makar da si očuvala odlomke.. mene… makar zbog sociološkog konteksta! Ja san insanus, ja san sićušni predak velikih i bliskih stvari. Spiritus malus! Falus! – knjiga se zacereka I okruni san I ludilo smehom. To me je trgnulo iz sna. Sveće, restrikcije, stvari gube jasne obrise u mraku, crveni telefon.. Pričam s avetima, sa samom sobom, sa junacima svojih nenapisanih romana, dok se knjjige postrojavaju u vod radi isporuke maksimalne paljbe. Zasecanja. Čegagod…
  • Ti se sprdaš sa mnom. Odakle ti ideja da umem da zasečem toliko duboko u tu priču kao što je tebi zasečen u belu masu tvog mozga, taj zagrejani skalpel, odstranjen mali, veruj, veoma mali problem.
  • A šta je sa mnom? – iskorači knjiga s puškom u ruci, puškostrojnica valjda, a do nje joj se Grenadirka opako smeši.
  • Ja sam Čelo oblika kruške. Nisai htela niti da me pišeš niti da me sviraš.

I tako svaka za sebe iskorači i iznese svoju optužbu…

Po meni popada prašina s visokog stropa Bibioteke. Stresoh je sa skupocenog odela:

  • Pa šta i ako vas nisam napisala! Kao da sam imala da napišem bogzna šta.”

Knjige preteći idu u povorci, pružajući ruke…   Iz njih izbija zadah neverice i prljavštine. U njima su slike prošlosti. Ispreturane su.

-Mogla si da me napišeš! – najglasnija je bila Grenadirka, ali joj to nije bio zadat naslov, čak niti radni – mora da ga je sama smislila – Imala si divnu ideju za mene, diván lik koji bi uglačala, zategla mi kožu, avaj pergament, toliko sumnje i straha i sve je bilo tako usamljeno, a mogla si da me načiniš lepom, napisavši me ljupko, dostojnu Kralja da me čita. Pogledaj me sad na šta ličim!– napokon začepi gubicu Knjiga Sujete, zabalavljena, sva zadihana, prkosno me streljajući me zverskim okom, zalepršavši krilima.

 U GLAS: Da, mi smo knjige koje nisi napisala, Valentina!  Pakao koji te pod stare dane glođe, u tu nenametljivu bapsku ćelu, u noćnoj tmini gde sama skapavaš, a okolo tebe finansijski izveštaji i fascikle s bazama podataka, obračuni,  od kad si rešila da odbaciš karijeru pisca i postaneš pogonski knjigovođa, jer ti je taština slave diktirala da štancaš knjige koje na kraju nije niko nije čitao, te usklike, pojanje, proverene forme, da se čitaocima umiljavaš, da tvoja vatrena reč umesto da se razbesni na hartiji zaurla bačena u ambis, u utrobu zemlje, neprikosnoveno.. ubijena u reč, zla pizdo okrutnog srca.

Živela si lepo, nije da nisi – Spram tebe nagomilane pare, odebljala si od nagomilanog materijalnog bogatstva kog si strošila na svinjsko pečenje..  ali talenat… ko je mogao da ga zadrži da ne pobegne od tebe. – smejao se demon iz mraka.

Od kad si postala pomodni Pisac,  stihove kao da ti ispevavaju vojnici koji ima još da otaljavaju vojni rok! To, hajde, bila si sirota, moglo je da prođe otaljavanje kao takvo,  ako narod već toliko voli, ali zašto nisi ispolirala svoj bolji deo? Zašto nam nisi dala priliku da odrastemo? Da nas tumače! U svet! Svet da bude naše tumačenje!

Grupica nenapisanih knjiga u Biblioteci Buke i Čađi se uzbuđeno došaptavala:

I to s amo zato što je pustila da joj opšti mediokritetski sistem vrednosti vrednuje umetnički opus.

I ostalo!

A tek ostalo!Čak neke lične razloge pominje. Izgovori, samo izgovori, a mi ostale nevine i nenapisane!

TO ju je mnogo ometalo, jel da?, zaverenički će jedna od njih, za sebe… istog naslova.

KNJIGE U HORU: (jedna stavi ruku na kuk) Da!

***

Valentina vrisnu iza sna i probudi se..

Noćni posetioci, Skinvoker, kraća verzija


СКИНВОКЕР, odlomak, nastavak romana Bernardovi sati
https://leilasamarrai.wordpress.com/…/05/17/bernardovi-sati/
Fidbek bi bio dobrodošao i utisci s obzirom da je ovo početak rada na nastavku drugog dela romana, premda može da stoji i pojedinačno. U suštini, to su dve novelete…. koje zajedno mogu da čine formu romana.

На почетку сам сан -путовања. Ноћне море су ужасније него икада. Хуле на мене гласови ужасних анђела, шаљу ме у пакао. Можда је то казна за почињено убиство.. Хрле ка мени језиве руке..
Балави ме неко.. то је одсечена коњска глава. Врти се на рингишпилу око ког обигравају деца. Црн је то, снажан коњ. Рингишпил држе четири одсечене ноге пастува.
„Никакав си јебач“, Барни. „Не! То је глас оне курве што сам је убио! Нисам морао!“
„Нисам морала да умрем!“, схватам да савршено подражавам њен глас, непробуђен, слепљених трепавица док ми се зној слива низ чело и орловски нос. „И ја сам имала право да живим и умрем и то не природном смрћу, неизбежно, како кажу, већ.. Била сам планирала да се убијем. Од своје руке! А ти си ме у томе спречио!“
Парче море попут пламена заталаса се, осетих како ми се у сну читаво тело загрева и изгара у ватри.
„О, Барни, ја сам отац Бојл, црквени поглавар цркве светог Патрика од Северне Ирске. У блад енд гор жанру си, сине мој. Твоји греси су ти досањали снове, довршили маштарије док се париш међ вриштећим ватрама пакла. Покварен је то јаук у теби, скврчен тако, јер Господа за милост и покајање ниси молио усрдно. Твоја невиност се одлива попут менструалне крви корумпиране девице, демонлине Ханту Копек.
„Ханту Копек! То си ти, демонко ноћне море преузела лик оца Бојла, нееее!“, вриштао сам, док су се шапат и самоћа спајали у намученом, мозгу пратећи уз урлајући осмех и кикотави плач моју патњу, слинећи као бесно псето од задовољства ме гањајући кроз мору од мог јада до бескраја.. Трчим, трчим ка хоризонту. Чујем милозвук. Хоризонт је плав, живахан и радостан и по њему плешу девице. Ширим руке ка њима. Хватају ме у коло, преливају се преко мене и уливају у мене своје сокове. Наткриљују ме телима, лагане су, очи им дрхте од суза. Плачем, ридам, држим главу међу шакама, све док не схватим да ме сустиже нечији снажан додир, да мекани гласови израстају у гробни глас као да допире из дубоке земље..
„Која није грешна нека прва баци камен!“
„Све смо безгрешне, сестро по Богу.“
И камење од некуда, с облака хита ка мени. Каменован сам на хоризонту наде. Девице то учинише, а ја схватих да то не беху свете деве но салемске вештице и да једна од њих има пола главе..
„Не! Оне ме дробе у месо! Живо месо! Помозите оче Бојл, кајем се, кајем се, убио сам нечасну жену, ишамарао нејако дете, убадао сам људске душе, злочинство ме допуњује и кад се каже злочин моје име ће вечно ићи уз злочинство, сломљене ватре ме облизаше, горим, горим..!“
„Од срца ти се мисао родила или какав други мотив те нагна да грлиш невиност слађу од усана женских, па макар и у проститутке. Знаш ли ти да је твоја жртва под заштитом наше свете патронашице, Исусове апостолке Магдалене чију светињу увреди, жабо крастава! Ниси управљао својим бесом на тај начин повредивши онемоћалу остарелу продавачицу љубави која те је изнајмила на сат, усхићена облацима, цвећем, знањем и шармом сједињеним у теби. О филмовима си јој говорио, крила јој вратио, славу јој женску вратио, а онда је разголитио у убио, но она је васкрсла у Господу.“
„Марија, ох Марија.. Узалуд за опростом жудим!“
„Зарастао си у грех и он те нагриза као коров. Одувек си маштао да одеш грешан с овог света. Безгрешан умрети, страх те је било.. сад сазнаде звер да пакла има и да ватре… ватре.. – замуцкивао је ноћни посетилац у магли сна – обучен у одежду протестанстког бискупа, с роговима на глави. Какав клише, сањиво сам помислио.
„Морам под хитно да се пробудим. Пре него што дођу..“
„Не тако брзо. Стижу.. корали!“ – загробни свештеников глас поприми још нељудскију ноту ако је то уопште било могуће.
„Не, не, корали..! То је сан о фонтани! Не могу.. не не.. Сутра ме мучи с фонтаном, новчићима и базеном, док ја…“
Крикнуо сам и пробудио сам се. Око себе угледах сабласни хор духова. Прекорише ме:
„ „Не вришти пробудићеш комшије, маму ти јебем!“
О, врата пакла, затворите се, па то је нечија рука на мојим устима.

Како то изрекох, окретох се ка зиду и наставих да спавам.

Buđenje


1

Široka katedrala sa zvonikom
nakon deset minuta ćutanja u snu,
na deset načina me doziva svesti.
Probudih se tako sto sam se lecnula
obrisala znoj između grudi, na spoju rebaraca.

Čuvam snove, iako su oni kao vreme,
zarobljeni u kakvom staklu poluispijene čaše.
Snovi vrve sačuvanim predmetima i bićima,
noć u njima je i ništa i sve,
i verujem i ne verujem u simbole
neiskorišćene ljubavi.

Takav je San, kao ploča što ponavlja,
neprekidno objavljuje uzbunu,
parodiju na ponavljanja.
to je san koji uzdrma živce i ode, neobičan,
staklast, erotski poput mrtvaca
ubačenog u sanduk sa postavljenim stolnjacima.

2

Umirem na ostrvima kojima nisam mogla verovati
i baš zato me privlače i baš zato se u njih zaljubljujem
zbog kula I zidina koji deluju kao utvrda.
zbog daha karnevala I erotičnih strujanja.
miris Venecije dekadentnog I raskalašnog
u istom času smelog i introvertnog okusa.
Venecija, mirođija koja nudi i čini živim.
tamna I teška, zatvorena, zimi i promiskuitetna leti.
žena zarobljena u muškom imenu. I obrnuto.

3

Vi ste bedni ljudi
bedniji od starinskog ormana
veliki u mrenom obloženom oku..
pomicaj naslepo na jastuku, sve maske će spasti.

U ruci držite maramice jer kijate i slinite bez prestanka
i volite belu boju, kao i golubove koji šetaju bezazleno
ispred vratnica ludnice.

Okolo mene na vas zaudara, a ja sam prokleto lepa
Sama,

u praznini škrinje
soba mi je grobnica
u Snu
gde kraljevi i hulje
zagledaju u krvave stope
koju prati moja golotinja
pobediće golotinju
u koju bulje
kraljevi i hulje
beli I stameni kamen oblaci

Džinovski divovi prohujaće nebom
rasplamsaće olujnu vatru
vetar kraj otvorenog prozora
Pesma
nek’ iskrvari svojim tokom

U crvenilu strahote pene se sivi kumulusi,
na zemlju puštam
oluju, kišu, sneg i zmije
i svuda će popadati zmije I razleći će se po blatu.
a blato je gutalo zmiju I zmija je gutala blato.

4

Golgota se razlistava kroz vreme
izbrisano iz svesti, savija put dalje
oskudno – žednima, teturaju se u pravcu stada
mrtvi na nogama
i njihovi pastiri

Zemlja je mala, umrežena, prava mesta plasiraju, prave ljude.
samo treba biti tamo i ne verovati nikom i ne voleti nikog.
tek tada su mogućnosti za uspeh ogromne.

Nada je kič koji hoda, ali časno ju je imati
po skerletnom zakonu bede
(zaglavljena u oštrici sekire dželata Henrija Osmog,
malo izguljena od čvrstog stiska
)

Ipak ću danas izaći
izložiću sebe pogledu, pustiću da me vode i pričaju
na lice ću ugraditi izraz uverljivog slušaoca
oni će misliti da je to zbog njih
ja ću znati da je to zbog mene
i pre nego što se umotam u novi, nadolazeći san,
opet uznemirena

Došla je Golgota
da me probode
da me vaskrsne