Klenak, scena 5


Usred iznenadne epidemije gripa, Danu hitna odvodi u bolnicu. Život joj je u opasnosti. Njena kćerka mora da se izbori s novonastalom situacijom koja skida maske s dojučerašnjih poznatih i nepoznatih likova, dok joj i samoj preti opasnost gora i od smrti…

SCENA 5

(uporedo zvone mobilni i fiksni telefon. Na mobilnom je Mileta, a na fiksnom je Vinka)

MILETA: Leila, ovde Mileta.

LEA:  Mišo, dobro je da ste zvali.. majka je u bolnici! Umreće!

MILETA: Čuo sam. Zvao me neki Simo.

LEA: Hoćete li mi pomoći? Majka je rekla da mogu da vam se obratim u situaciji kad..

MILETA: Ono u čemu ja mogu da ti pomognem jeste vrli napor da definišeš svoje interese i ciljeve. Što se tvoje majke tiče, Dani će biti dobro. Ona je jaka. Treba imati pozitivan stav da bi vreme prilagođavanja mogućem negativnom ishodu prošlo što bezbolnije.

LEA: O čemu vi to? Znate li Vi da ova baba koja izdaje stan… samo trenutak.. uključila san spikerfon… to je jedini način da čujem bilo koga..

MILETA: Misliš, da čuješ sagovornika?

LEA: Da.. u pitanju je softverski kvar i..

MILETA:  Kako to pričaš? Nekoherentno, neprecizno i konfuzno. Gde je tu tačka. A gde zarez.

LEA: Da li ja razgovaram s Miletom?

MILETA: Tako je i..

(baba se dere istovremeno s fiksnog telefona kog Lea drži u desnoj ruci, dok priča preko mobilnog s Miletom držeći ga u levoj, preko spikerfona)

VINKA: Tako je, reci mu, reci mu, mamicu mu, kako sere! Pare, bre! Pare za račune, za struju, za đubre!

LEA: Samo tren.. Baba hoće pare.

MILETA: Koliko para je neophodno da bi ti ostala tu gde jesi?

LEA: Mišo, znate, meni nije dobro..  treba mi podrška.. bojim se…

MILETA: Ja ponavljam pitanje.

LEA: Pa.. ne znam.. moram da pitam.

MILETA: Hajde pitaj.

VINKA: Ju đubre jedno, sad ću ti ja rečem kolikU:  (dere se) Strujaaa! Nije mnogo, uzela sam joj ja grejalicu na vreme..

LEA: Mišo.. ovaj.. Mileta… da li je čujete.

MILETA: Čujem.

VINKA: (glas boje pepeljare istresene na asfalt) Dve kirIJE, po sedam iljade, četri i po za vodu mi nije ništa plaćala, đubre, pih, aj, đubre da oprostim.

MILETA: Ovako. Maksimalna suma koju mogu da ti dam jeste pet hiljada. Više ne mogu. Toliko. To je to.

VINKA: Vidi ti njega šta zna.. Đubre jedno, zvučiš ko naša država! Starost sam ti poverila, ja sam stara, ja sam bolesna,  nesposobna, a ti umesto da pomažeš ovo dete da je ne izbacim, da ne postane čuvarka fontana u velegrad, da ne jede iz kontejnera, ti si našao mene da je ja iz milostinje izdržavam sad kad ju je majka rođena zajebala. Znam ja šta je majka, Lea, nisam ja kučiće rodila.

MILETA: (spušta slušalicu)

VINKA: Ko je ovaj kreten? A mamin drugar.. Jako mi društvo ima.. krpa našla zakrpu. Umesto da pomaže, tu daje nekakve savete i instrukcije. A ti dete odbačena kao škart. Vinka da te hrani. Pa od čega ćeš da živiš? Šta ako ovu tvoju majku šlog strefi? Neće ni da se seti da mi je dužna!

A i ti, Lea, ponašaš se kao da će ona da izađe. Šta ako ne izađe? Šta ako umre? U mrtvačkom kovčegu da mi je donesu! Da joj moja očevina bude poslednje počivalište! I to u grimiznoj tkanini, da mi bude crvena još za sreću! Pa gde sam ja te sreće bila da mene nađete da kod mene umirete! I šta reču ti doktori. A n ene, Moram ja sutra da to izvidim, ti tu samo tunjava ležiš, psihički šokirana, znam ja šta su kontuzije, to ti je Lea sve psihički! eve sad ću i zovem da vidim je l ona izlapela, jel joj mozak ispario, zapušio se, jel je strefio šlog! a ti vidi da ti ovaj uštogljeni pošalje makar deo računa za struju. Ko će meni da da moje pare, ko, ko! Ko će meni da plati struju, oće da mi je isključu i odakle, odakle? (tresak slušalice)

LEA: (flešbekovi).. Šta ti šusteri znaju šta je duša…   Vrediš mnogo.. MNO – GO…  Ustaj, vojsko.. Iskreno, Dano, ovako nešto nismo videli!! A šta kad drugi vide da ona mene nema, pa onda počinje da plače, krišom? Majka je uvek s tobom.. Vrediš mnogo! Šta ti šusteri znaju..  Tvoje vreme je prošlo!..  Nadamo se da te se familija neće odreći!..  Moraš da mi veruješ da ja nemam pare uopšte posto ne radim uopšte. ako vi imate pare pošaljete mene jer mi stvarno treba pomoć.. srećan rodjendan Leci . tata Munzir… Život joj je sranje.. sranje.. Pobij ih sve! Zašto je nii abortirala?… Ja tebe nisam ostavio , ti si moja ćerka i ostaćes tako do kraja života…  Šta ćeš ti tu u Beogradu!.. Ti si jadna devojka s tripovima u glavi.. s tripovima u glavi.. Idi kući majci ona te voli…  Deco, ovo je bio vaš prvi čas..!)

(Lea odlazi do kupatila, uzima iz ugla vanglicu od ceptera, u kojoj se nalazi prljav veš. Baca prljav veš na stranu, tetura se do kreveta, legne na krevet, naginje se nad vanglu i povraća. Povraćanje traje do žuči.)

LEA: (za sebe) Imam groznicu k’o Raskoljnikov.. a tu je i baba. (lomi je groznica, u bunilu je. Telefon uporno zvoni. Lea po inerciji grabi slušalicu)

VINKA: Još ležiš tu! Ja zvala bolnicu, predstavila se k’o rođaka. Pitam ja: doktore doktore, kakav će da bude ishod?

LEA: Molim Vas..  meni je samo stalo do toga da li će da mi majka bude živa!

VINKA: oće, ne brini. Taki ne umiru. Bog ih ne uzima. Umiru dobri, a ne taki kao ona. Nego, saznala sam da nije šlogirana. Diše na cev, ali je svesna, komunicira, dakle, zna koliko je dužna. Čim ta nije odapela do sad, neće sigurno! Dobro je to s jedne strane, jer ne moraš sad i na sahranu da misliš. A opet, jednog dana će morati da umre. Ne možeš joj ti dušu čuvati. Ne možeš mamu da postaviš k’o vešala protivu stra’. Ja ću, ako dobro Bog da da dođem sutra, pa da nešto zajedno radimo, da se zezamo. Jel zvao opet onaj kreten?

(Zvonjava telefona)

LEA: Ovo je on..

VINKA: Kakav ti to glas? Nema veze. Oće to od stresa i šoka. Imaš li nešto u frižideru, a da je hrana.

LEA: Nemam. Imate li vi?

VINKA: Nemam, a i da imam, ja ti tu ne mogu pomoći.  Taksi me do Klenka košta 1200 dinara.  600 u jednom, 600 u drugom pravcu, pa ti vidi.  Ajd javi se, vidi jel taj daje pare, pa da mi platiš račune sutra. U suprotnom…

MILETA: O nečemu sam razmišljao..

LEA: To znači da ćete mi pomoći? Baba je zvala, dolazi sutra po račune.. U suprotnom će me izbaciti.. Teško govorim, nebo je potpuno tamno, ne trpi erupciju svetlosti.. Boje se smenjuju. Srećom, te ste tu Vi.

MILETA:  Ja para nemam i ne dam.

LEA: Ali pare bi zavarale Aljonu Ivanovnu.

MILETA: Leila..  Zovi familiju.

LEA: Koga?

MILETA: Tvoju familiju i rođake u Kragujevcu.

LEA: Svi su mrtvi. Svi, izuzev njih.

MILETA: Smiri se i reci ko je živ.

LEA: Njih dvoje. Strah.. Zašto me je strah? Majka je umrla juče.. u obdanici. Izvinite, samo da povratim, samo tren..

(nekoliko sekundi kasnije)

MILETA: Reci mi ko je živ, a ko je mrtav.

LEA:  Nije to gazdarica Nastasja, Razumihine. To je Aljona. Aljona Ivanovna. I sekira..

MILETA: Tvoja majka mi je rekla da su joj brat i sestra pomrli.

LEA: Jesu. A i nisu.  Mučna je to nedoumica.. Osećam bol u prsima i otežano dišem. Ne mogu da govorim glasno. Jako mi teško pada da govorim glasno. Ne vidim… Ali!  tO JE BIO MALJ, malj koji me je pregazio, malj. Svakome u životu dođe taj tren.. kada .. malj..  ii bat skine kostim s bala pod maskama i kada malj, s karnevla đavoljeg vremena dubuko fundira.. Odvalaaa! Jaoj, kakva.. odvallaaa! (menja glas) Jer to je maaalj…

MILETA: Leila..  Da li su mrtvi ili živi?

LEA:  Ono što je preživelo od njih se više ne bori za život.

MILETA: Znači, ipak me je lagala!

LEA: A u poslednjem pokušaju oboje su preminuli.

MILETA: Tvoj ujak i tetka.

LEA:  Čuje se i muzika..   To su zombiji, ujak i tetka u plesu, jedu tetrodoksin…

(istovremeno se čuje zvonjava telefona)

VINKA: A jel pričaš s njim? Meći taj spikerfon, mamicu mu…  jao kad ga dovatim, ne zvala se ja Vinka Cucić. Dođi, potegni, pomaži,  većeg seratora nisam videla, a da u oči gleda.  Ovako, Lea, ja sam zvala policiju i pitla sam ih šta je potrebno da ja tebe izbacim. Ni rod rođeni ja džaba ne bi držala u stanu, a taj koliko vidim samo se proserava, a ne daje pare. Tako da ti mene očekuj sutra s policijom da dođem, pakuj nešto osnovno što imaš, a stvari ostavi tu da budu zalog dok mi se isplati račun za struju. Ne znam ja kad će ova tvoja da izađe iz tu bolnicu. Može ona tamo da se izležava celi mesec mart, da zgaazi i u april!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Testament jednog pisca, Invita Minerva* i.e. “Unwilling Minerva!”


UVOD

S izvesnom, svečanom ozbiljnošću, oslobađam prste i zapisujem neobičnu istoriju koja mi se dogodila. Neobičnu?

Daleko od toga, iako me me nenormalnosti guše i dave, sagnuta nad svojom beležnicom nemam nikakvu kontrolu, mrmljam nepovezano sebi u bradu, puzim po sobi, derem se: “Jel ja sad treba baš sve u tančine da ispripovedam?”, u stanju fantastmagoričnog bunila, prsti,  gipko, neuhvatljivo, neobuzdano navaljuju:  ovog puta se nećeš izvući bez celovitog dela.  O nama. O nama si govorila onda kad.. ah sad će znaju. Kad pročitaju, ima sve da znaju! Rukavica je bačena, kao kocka” i ja moram da pišem, iz straha da ne izgubim razum, ali i da dokažem..  neka se rasplete isprepletana mreža oko oslobođenih prstiju. Dobro me čitajte.. To su one: Knjige. A one ne vide činjenicu da ja više nisam ništa – ponajmanje Pisac. Ipak, one me teraju i teraju da pišem, da izvršim krvavi ritual, opsenarski čin i iako sam napisala jednu savršeno celovitu zbirku priča, to je bilo u zlatnim godinama, jeziva slučajnost, rečenice vođene kao loši poslovi, ukrasi kao preterana maskara na veštičjem liku ogrubele matore.. starice.

Već mi je sedamdeset. Nisam imala nameru. Knjige to ne razumeju. One su uzbuđene, one gore od želje da otpočnem svoj stari posao.

Ne postoji ništa na ovom svetu što me može zaštititi od njihovih zlih namera. A bila je tek slučajnost, to što se dogodilo, proistekla sama iz sebe i moram početi, odmah početi..  Priželjkujete da znate o čemu zapravo govorim, hožete da budem sažeta, pa i crnohumorna, ali da skratim….

  • Ali, ko ste vi? Pišete li ili ne? Neko vas tera? Sprečite stravičnu nameru, zašto mene davite s vašim “oslobođenim prstima?” Ili mislite das am dovoljno luda da od vas očekujem ikakvo razmno objašnjenje?
  • Isto mogu ja Vas da pitam ko ste dođavola vi. Ali, razgovor mi je ugodan, te mi ne mari da se izrazgovaram, znate kako kažu, u početku beše glas u glavi, a tek kasnije nadođođe slova. I krvavi pakao sačiniše slova.
  • Budalo!
  • Možda jesam, ali retko ko, pa i najsmeliji umetnik začuje, za života zvuk svog glasa. Onog.. pravog. Znate li o čemu govorim? Moje digresije, upadi i lutanja od teme dovode do iscrpljivanja, da, zbog toga je moje delo još u dvadesetima ocenjeno kao beznačajno, sećate li se toga?
  • Sećam se da su vaša dela lišena artikulacije, da je pisati, za vas, pisati jasno, sažeto, britko, kao da vodite strahovitu i unapred izgubljenu bitku.

Niste heroj. – rekli su – vaša fragmentarizacija, nedovršenost, nesposobnost pripovedanja jasne, pregledne storije u manje od 200 reči, pa kakva je to rabota nagrnuti na hiljadu.. hiljadu reči, čak i dve,  to je čudovišno, vaš barok koji prelazi u rokoko, pa kako će to čitalac sve ispratiti! Da ste manje komentarisali već postojeću situaciju, možda biste uspeli, ali ne, vi, u oholosti, ne shvatiste da vidi čitalac sve i bez komentara vas, sveznajućeg pripovedača.  Niste sveznajući, gospođo Confuzione, šta vi znate o ekspresiji supstancije, a nama zamerate!  Čekali smo da izađete ili se makar snađete u kovitlacu vaših storija koje liča na buncanje samrtnika… A sad lupate po tastaturi i ta buka koju pravite je poput udaraca bičem – besnog vetra…   To je udar – udar po tasterima, besno, vulgrarno, pohotno, zašto? Zar ne bi bilo mudro nežno spuštati vrhove jagodica na njih? Ali, ne, isuviše je to vulgarno, ta izražajnost nedostojna vaše domišljatosti, vi niste rađali priče, no izrode! NIje to.. vaše… nikakav dragocen nakit, to je buncanje, razumete li, buncanje neumrlog!

-Ah! Ali, dopustite mi da završim.

-Tako reći, da počnete?

Svesna sam da moje priče nisu u čitaocima izazivale radost i slast. Zamalo da pohrlim za pištoljem kad to shvatih.. Znate već. Da sebi raznesem mozak

-Vidite kako to može jasno da se kaže!

-Vidim! Slušajte.. Nemam u sebi lukavštine da načinim da izgleda isuviše dubokoumno ovo što sam rekla. Tako mi je kako mi je.  Nemirnih pokreta, crvenoga lika k’o u nevine Actečke devojke ili poglavice Džeronima, a sve je to od nervoze, jer je  u grudima nevoljenost, a hladno je tad oko srca, tako hladno.. kao da se u meni  rascvetava ledenica, dok se uzavrela glava kotrlja neobičnim svetovima. Tad rečenice zavrve i nemoguće je da stanem!

Imadoh neprijatelje najljuće, prijatelje klevetnike, a u jednog Bruta svoga bejah raskalašno zaljubljena, te na vreme shvatih, hvala pameti što mi je do neba, da u teškim prilikama u kojima sam se obrela niti najveći genij ne istraje i ne održi se ili makar, ako uspe da pređe preko kala, to učini i iskoprca se iz živoga blata na obalu spasa, prljav  do bola i nedovoljno čitav.

A ljubavni jadi, oni bejahu ponajviše krivi što ne istrajah u  uzgajanju talenta ili makar želje da se naučim sažetom iskazu.  Jer zbi se gore! Shvatih da to uopšte ne behu ljubavni jadi, makar s početka jesu bili, do trenutka kad je moje srce potpuno umrlo. Do koronarne smrti. Tad nesta i duh lakoće, mladalačko ludilo prođe, kao i vedrina čistote. Pronicljiv bol me probadao dok hodih okolo po svetu, grčevito se savijaći u mukama,  pipajući naslepo i tragajući za sumornim, bednim slikama.

Prezrena, odbačena, ostavih se promišljanja, te mi rečenice, ranije oštre kao mač postadoše nezgrapne, oštrica mi otupi, pisah sve ređe, bez volje, na silu i misli mi postadoše iskrzane kao ostaci odrane kože kojima je Kolumbo ukrašavao svoj bikovski vrat, a behu to kaiševi kože žrtava koje je bacao izdresiranim psima – upravo je izvor mog jada ličio na Kolumba.  Smejete se?  Ne veseli oči hor muza u nenadmašnom zamahu romantične lepote,  sve ono što zavređuje divljenje, izaziva suze ganuća u očima, katkad čoveka zaludi i strvina..

(ne ovo nije digresija, uvrnuti bonton izvinjavanja zbog nagona da se bulazni u tekstu, neka vrsta OCD – a, ako hoćete dijagnozu – ukoliko bih izbacila ovu misao, izbacila bih deo vlastite utrobe, a reči su moćne i vraćaju se s vražjom osvetom preteći da će otkriti najbudalastije misli – često sedim u mraku i razmenjujem koju s njima, zureći u okean njihove moći, iscrpljena,  iznurena)

Tad napisah svoju priču po kojoj me još pamte u kojoj razborito, sažeto i sve suprotno od Apolinera..  vidite kako se ja nejako izražavam..   odlučih da ako propadnem, učinim to kako valja i propadnem do kraja, udesih na svaku nesreću koja me zbila  po koji latinski citat da potkrepi istinitost dovoljno da čltalac shvati da san svoje mane dobro promozgala i da mi na um ne pada da se pera ponovo latim,  a da zazvući opasno i teško, besomučno i nerazumljivo tek toliko da čitalac otreska bunt papira o glavu., te me ne liši nadanja da se na putu životnom koječemu naučim i otkrčivši svaku poteškoću svom izražaju, peru ponovo vratim.

Ali, umesto, toga, odlučila sam da odem.  Događalo se brzo, poput epifanije, u trenucima koji nadođu kao pokajanje nad svetom i umom sveta, kad sve postane očigledno, isuviše očigledno i iz neba izraste munja u obliku raspukle ruke, uperi kažiprst, dok munjevito saznanje obgrli mučenika ili oslobođenika (dođe mu jedno te isto)gorućim oblacima, oblizujući ga crvenim jezicima.

Taman da stavim sve svoje stvari u retro kožni kofer, skupa sa, Orlandom, sestrama Bronte i bežičnom tastaturom ne verujući da radim ono što radim,  da se zauvek okanjujem majstorisanja oko rukopisa, da mi je dosta pisanja i brisanja, suprotstavljanja književnim konvencijama, te da one nisu ništa drugo do maska ludaka, taštog i arogantnog,  cirkusko – zabavljačke karnevalske lude koja priča besmislice ogrnuvši se oreolom iracionalnog načela. Bila je to  maska kazivanja, intelektualno deficitan tekst, ljigava salata od reči, dar umnobolesnih koji pišu isto što i ja, samo s većom lakoćom, rekoh to, proglasih se javno neuračunljivom putem elektronske pošte u nameri da obavestim bezazlene, vesele i vedre pisce, urednike i one koji se osećaju tako, s malim trudom iznašavši osobitosti u svakoj rečenici koju bi izgovorili ili nadrljali,  ti gorostasima napisah i izlistah priču u kojoj sam samu sebe servirala u fusnotama, kao freniju šiziku kojoj samo čarobnjak ili kakav drugi veštac može pomoći, zdrava ja bila, da o svom krivom putu zborim pravo, a još uspravnije kičme se po njemu krećem – ukratko o svemu zabeleženom u niskosti svog dela i svoj truleži što je iznađoh u srcu, drhtureći na rubu propasti, na margini, ako im je tako draže

Izvestih klevetnike, neka popucaju od smeha, poljubih zmiju, a i samu bih sebe poljubila u bezumničko čelo kao što se ljube mrtvi i sve to sročih što sam učenije i rečitije mogla,  rešena da napišem grčevito, ali izražajno pismo zveri ljubavi koja me je mučila, da upitam zašto mi je život zagorčan, da zavijam u mukama, da me skoliše noćne more i da boravim u podnošljivom stanju podanika koji mrzi svog gospodara, te da san sve svoje strasti davno pripitomila kao divlju životinju.

“Želim samo mir. Vraćam ludilo nazad bogovima i da…  imam puno vremena, možda isuviše mnogo vremena da popričekam da mi se razum vrati, a dotle, spoznajom sopstvenog nesvesnog, spremna sam da se otisnem u bilo kakvu avanturu, pa čak i s tobom, s priručnikom o ludilu, Erazma Roterdamskog kroz život da me vodi.”,  ni sama nisam mogla da sebi osporim snagu i odlučnost u rečima da svoj jadni položaj dokusurim jednom za svagda,  jer kako dodah: “Bojim se da je nemoguće, u ovako jadnom stanju, iko ikoga da poštuje i voli”

uz potpis: INVITA MINERVA

Kad se malo pribrah, obuze me mirnoća potpunog očaja i bi mi lakše, kad najednom…

Buđenje


1

Široka katedrala sa zvonikom
nakon deset minuta ćutanja u snu,
na deset načina me doziva svesti.
Probudih se tako sto sam se lecnula
obrisala znoj između grudi, na spoju rebaraca.

Čuvam snove, iako su oni kao vreme,
zarobljeni u kakvom staklu poluispijene čaše.
Snovi vrve sačuvanim predmetima i bićima,
noć u njima je i ništa i sve,
i verujem i ne verujem u simbole
neiskorišćene ljubavi.

Takav je San, kao ploča što ponavlja,
neprekidno objavljuje uzbunu,
parodiju na ponavljanja.
to je san koji uzdrma živce i ode, neobičan,
staklast, erotski poput mrtvaca
ubačenog u sanduk sa postavljenim stolnjacima.

2

Umirem na ostrvima kojima nisam mogla verovati
i baš zato me privlače i baš zato se u njih zaljubljujem
zbog kula I zidina koji deluju kao utvrda.
zbog daha karnevala I erotičnih strujanja.
miris Venecije dekadentnog I raskalašnog
u istom času smelog i introvertnog okusa.
Venecija, mirođija koja nudi i čini živim.
tamna I teška, zatvorena, zimi i promiskuitetna leti.
žena zarobljena u muškom imenu. I obrnuto.

3

Vi ste bedni ljudi
bedniji od starinskog ormana
veliki u mrenom obloženom oku..
pomicaj naslepo na jastuku, sve maske će spasti.

U ruci držite maramice jer kijate i slinite bez prestanka
i volite belu boju, kao i golubove koji šetaju bezazleno
ispred vratnica ludnice.

Okolo mene na vas zaudara, a ja sam prokleto lepa
Sama,

u praznini škrinje
soba mi je grobnica
u Snu
gde kraljevi i hulje
zagledaju u krvave stope
koju prati moja golotinja
pobediće golotinju
u koju bulje
kraljevi i hulje
beli I stameni kamen oblaci

Džinovski divovi prohujaće nebom
rasplamsaće olujnu vatru
vetar kraj otvorenog prozora
Pesma
nek’ iskrvari svojim tokom

U crvenilu strahote pene se sivi kumulusi,
na zemlju puštam
oluju, kišu, sneg i zmije
i svuda će popadati zmije I razleći će se po blatu.
a blato je gutalo zmiju I zmija je gutala blato.

4

Golgota se razlistava kroz vreme
izbrisano iz svesti, savija put dalje
oskudno – žednima, teturaju se u pravcu stada
mrtvi na nogama
i njihovi pastiri

Zemlja je mala, umrežena, prava mesta plasiraju, prave ljude.
samo treba biti tamo i ne verovati nikom i ne voleti nikog.
tek tada su mogućnosti za uspeh ogromne.

Nada je kič koji hoda, ali časno ju je imati
po skerletnom zakonu bede
(zaglavljena u oštrici sekire dželata Henrija Osmog,
malo izguljena od čvrstog stiska
)

Ipak ću danas izaći
izložiću sebe pogledu, pustiću da me vode i pričaju
na lice ću ugraditi izraz uverljivog slušaoca
oni će misliti da je to zbog njih
ja ću znati da je to zbog mene
i pre nego što se umotam u novi, nadolazeći san,
opet uznemirena

Došla je Golgota
da me probode
da me vaskrsne